Džajić s Krojfom u Fontenovom PSŽ-u

Francuski fudbalski as Žist Fonten, koji je slavu stekao s 13 pogodaka na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958, dostignućem za vek vekova, nije više mogao da se pati u rovitim stanjima od dva preloma noge. Prvi, na vrhuncu golgeterske moći, kad je kost pukla dvostruko, snašao ga je nadomak prvog završnog turnira s četiri reprezentacije u Kupu nacija 1960 (kasnije Evropsko prvenstvo), inače bi još jednom vodio borbu s jugoslovenskom odbranom („plavi” savladali „galske petlove” u Vesterosu s 3:2 u grupi – Fonten dao oba gola – zatim i na Parku prinčeva u Parizu s 5:4 u polufinalu, iako je domaćin vodio s 4:2). U kasnu zimu 1962, usred sezone, okačio je kopačke o klin. Mrežu je rešetao do poslednjih utakmica u Remsu. Karijera mu nije bila dugovečna kao život. Nedavno je otišao s ovog sveta u devedesetoj. S fudbalskog polja se povukao u 28. godini.

Baš u vreme njegovog silaska s pozornice počela su na Ubu da se krše koplja dva carstva oko suvonjavog mladića laganog driblinga. Ta krhka grančica, koja je već pobrala simpatije zavičaja, božji dar za fudbal je ispoljila i u ogledanjima s vršnjacima iz oba tabora na Topčiderskom brdu. U zadnji čas, negde u maju, dok se pažnja domaće javnosti usmeravala na odlazak državnog tima na Mundijal u Čileu, Crvena zvezda je iskoristila povoljnu okolnost da u toj trci pobedi Partizan. Očevo poznanstvo s njenim generalnim sekretarom Đorđem Mirkovićem, ubskim zetom, presudno je uticalo da Dragan Džajić uoči svog 16. rođendana dođe u podmladak „crveno-belih” pod rukom Miljana Miljanića.

Jugoslavija je na južnoameričkom kopnu zauzela četvrto mesto. Tek što se reprezentacija s velikim uspehom vratila kući, „zvezdaši” sa Svetskog prvenstva Dragoslav Šekularac, Vojislav Melić, Vladimir Durković i Vladimir Popović su ponovo spakovali kofere da sa saigračima idu na „Trofej Pariza” na Parku prinčeva.

„Crveno-beli”, prvi jugoslovenski tim na godišnjem turniru pokrenutom 1957, savladali su u polufinalu Santos s 1:0 pogotkom Slobodana Škrbića. Dvostruki uzastopni pobednik je taj put igrao bez Pelea, koji se povredio u Čileu i nije dao odsudni doprinos za to što je Brazil sačuvao tron. Bečki Rapid je s 4:2 bio bolji od Rasinga, koji se od početka do 1966. uzimao za domaćina, a i u toj utakmici i na meču za treće mesto s Brazilcima (3:2) imao je Miloša Milutinovića u navalnom redu. Zvezda je u finalu pobedila Austrijance s 2:0 Melićevim golovima.

Od 1967. do 1972. turnir je zamro, jer je Rasing svetle tradicije dočekao teške dane. Besparica ga je bacila u amaterske razrede francuskog fudbala. „Grad svetlosti” je ostao bez profesionalnog kluba. Zato je 1969. osnovan Pariz, koji je dobio status drugoligaša, a njegovim spajanjem dogodine sa Stad Sen Žermenom stvoren je Pari Sen Žermen. Već u prvoj sezoni, 1970/71, novorođenče je bilo najuspešnije u Centralnoj grupi Druge divizije, a kroz jednokružno doigravanje s Monakom (2:2) i Lilom (4:2), pobednicima „Juga” i „Severa”, izvađena je karta za najbolje društvo.

Iako je Pari Sen Žermen zauzeo 16. mesto među 20 timova (ispala tri najlošija), survao se pod tim imenom čak u treći stepen. Budući da je sedište kluba bilo predgrađe Sen Žermen an Le, gradonačelnik prestonice je držao da je to nepariski tim. Iz odijuma je proisteklo razdvajanje s Parizom, koji je prisvojio zvanje prvoligaša, a 1973. i pokušaja da se tradicionalni turnir obnovi (Fejenord u finalu bolji od Bajerna na penale, domaćin treći, Marselj četvrti).

Pari Sen Žermen je pošao iz početka, ambiciozno. Odmah je iz treće klase prešao u drugu. Jeste da je zauzeo nedovoljno drugo mesto, ali je kupio pravo da igra u višem rangu od prvoplasiranog Kevijija (šest bodova vipe), koji nije imao novac da zaplovi u profesionalne vode. Ruku je najdublje u džep zavukao dizajner Danijel Ešter, čovek iz sveta mode, koji postaje predsednik kluba (crveno-plavi dres, prepoznatljivost Pari Sen Žermena, njegovo je delo). Deo je priložio i Žan-Pol Belmondo, glumačka veličina, strastveni zaljubljenik u fudbal.

Za tehničkog direktora je postavljen Fonten, koji je, zapravo, preuzeo trenersku palicu. Karta je stavljena na veliko ime sa skromnim iskustvom (francusku reprezentaciju vodio tek u dve prijateljske utakmice 1967, a zatim mali Lišon 1968/69). I – Fonten je 1974. vratio Pari Sen Žermen u elitu. Pošto ponovo drugo mesto (u grupi) nije bilo dovoljno, moralo se u baraž s Valensjenom, kome je prva utakmica kod kuće pripala s 2:1, a vodio je s 2:1 i pred skoro 20.000 gledalaca na Parku prinčeva (ulaz bio besplatan). Parižani su do kraja dramatične utakmice dali još tri gola – 4:2. S poslednjim zviždukom sudijske pištaljke Fonten se sručio na kolena. Mislili su da je doživeo srčani udar. Izbezumljeno je ležao na travi s rasporenom košuljom dok su mu masirali grudi. Već u sledeći tren je tako neugledan, s licem raširenim u osmeh, nošen na rukama razdraganih navijača.

Pari Sen Žermen je od tada neprekidno u najboljem društvu. Za nove izazove doveden je i Ilija Pantelić, nekadašnji golman Vojvodine i naše reprezentacije, koji je tri prethodne sezone branio u prvoligaškoj Bastiji. Za početak 15. mesto, a na kraju fudbalske godine ponovo „Trofej Pariza”, od te 1975. u rukama „svetaca”.

Pozvani su Valensija, Sporting i Fluminense, ali ne samo oni. Pari Sen Žermen, u želji da podigne svoj prvi turnir na najviši nivo, pojačao se s dva asa svetskog formata. Odazvali su se Barselonina vedeta Holanđanin Johan Krojf i Zvezdin kapiten Džajić, za koga se založio Pantelić. Njegov dolazak u Pariz bio je zgodna prilika da se uz Pantelićevo prevodilačko znanje obavi prvi razgovor s ljudima Bastije o prelasku proslavljenog levog krila „crveno-belih” na Korziku.

Domaćin je u polufinalu 17. juna savladao Sporting s 3:1 (1:1) pred 25.000 gledalaca na Parku prinčeva, gde su Krojf i Džajić pokazali svu raskoš svoje klase, ali nisu bili strelci. Dva dana kasnije, za finale s Valensijom, sleglo se i 45.000 duša. Jedini gol je pao u 88. minutu – u Pantelićevoj mreži.

Dve gostujuće zvezde nisu zablistale ponovo. Na izmaku klupske sezone stigao ih je zamor, a naročito Džajića, koji je u prethodna tri meseca bio odigrao samo jednu utakmicu, neposredno uoči puta. U čuvenom revanšu četvrtfinala Kupa pobednika kupova, kad je Zvezda 19. marta na svom krcatom stadionu izbacila Real na penale, britko je povređen nedugo posle gola glavom za vođstvo „crveno-belih” s 1:0. Lekarski tim mu je u poluvremenu savetovao da ostane u svlačionici, ali je stegao zube. Zamenjen je u 84. minutu. Ceh je ipak plaćen. Ne samo da je izostao s polufinalnih megdana s Ferencvarošem, koji je preživeo u grotlu rekordnog broja gledalaca na „Marakani”, već se vratio na teren tek 15. juna. Splitski Hajduk je pobedom u Beogradu s 2:1 načinio još jedan značajan korak ka tituli prvaka.

Zatim, u pretposlednjem kolu, po Džajićevom povratku iz Pariza, Zvezda je savladala Proleter u Zrenjaninu s 3:1, a meč su posmatrali izaslanici Bastije. Džajić je sledeće dve godine proveo u njenim redovima. U francuskom prvenstvu je debitovao baš protiv Pari Sen Žermena, koji je u prvom kolu, 8. avgusta, preslišan na Korzici s 3:0. Bastija je na kraju bila osma među 20 prvoligaša, a „sveci” su zauzeli 14. mesto. Fonten je klupu prepustio Veliboru Vasoviću, koji je prethodno vratio Anže u najbolje društvo.

Zvezda je sledeći put igrala na „Trofeju Pariza” 1979.  godine. Džajić je godinu ranije uknjižio poslednju utakmicu u crveno-belom dresu.