Држим палчеве да Новак опет освоји Вимблдон

Док Новак Ђоковић циља своју 24. гренд слем титулу на Вимблдону (3-16.јул), његов најважнији тениски учитељ Никола Пилић (84) у мислима пребира по прошлости, али увек заинтересован за будућност свог омиљеног ђака. Наслов који је ових дана један од најпопуларнијих на многим светским порталима –  „Пола века од бојкота Вимблдона” –  везан је управо за Пилића, који је у то време (1973) био најбољи југословенски тенисер.

када га је Тениски савез Југославије казнио забраном играња девет месеци због тога што није дошао на један меч репрезентације у знак солидарноси са њим 81 играч од првиј 100 на АТП листи одбио је тог лета да игра на највећем светском турниру...

Бурна 1973. година…

– Није могуће поредити оно и ово време – каже Пилић на питање да ли је данас могућа таква солидарност у спорту. – Данас имате менаџменте, невероватну логистику, милионе евра у игри, сваки играч иде у свој угао, свако има своју екипу. Друштво се извитоперило, у спорту још најмање, свако гледа своја посла и гура неку своју причу. Када смо ми пре више од пола века оснивали АТП (Удружење тениских професионалаца) – а ја сам један од седам оснивача – желели смо само да побољшамо услове за играче, јер тениса нема без играча. А дошли смо до тога да Новак (Ђоковић) освоји Вимблдон и не добије 2.000 бодова, па онда Алкараз постане број један… Кога је АТП казнио: Бориса Џонсона или Новака?! Дакле, удружење играча кажњава своје чланове…

Пилић се и због своје игре и због свог стаса нашао у групи првих професионалних тенисера, названој „Осморица згодних”, заједно са Денисом Ралстоном, Џоном Њукомбом, Тонијем Роучом, Клифом Драјзделом, Бачом Бухолцом, Роџером Тејлором и Пјером Бартезом. Ова осморка настала је крајем 1967, по замисли америчког бизнисмена и спортског функционера Дејва Диксона, који је сматрао да најбољи играчи заслужују много више него што зарађују на турнирима, али и да сам може од тога да профитира.

„Осморица згодних” су на истеку 1967. потписали прве професионалне уговоре са Диксоном, а почетком 1968, у Аустралији, одиграли су прве турнире, по несвакидашњим правилима. Играло се по четвртинама (4х10 минута), сваки поен је доносио одређену суму долара која се приказивала на семафору, с тим да су играчи у последњој четвртини могли да се „коцкају” (сами би понудили вредност поена, па ако освоје тај поен – имају тај износ, а ако изгубе поен – губе исто толико). Пошто није имао довољно новца да настави даље, Диксон је посао препустио Ламару Ханту, сину америчког милијардера, који је годину дана касније укључио још осам нових тенисера, међу њима и Артура Еша.

Први професионални играчи склопили су уговоре који су били незамисливи за то време. Пилић је добио 100.000 долара за три године, а како каже, у то време су за тај новац могле да се купе три лепе куће у Југославији. У првим данима Удружења професионалних тенисера (АТП), основаног 1972. са идејом да се унапреде услови за играче, био је један од најближих сарадника првог председника тог удружења Клифа Драјздела. Онда је стигла бурна 1973, када се много тога антологијског десило у тенису. Због казне коју су Пилићу изрекли ТСЈ и Међународна тениска федерација (ИТФ), играчи су бојкотовали Вимблдон… Прва АТП ранг-листа објављена је 23. августа 1973, а на њеном врху налазио се румунски играч Илие Настасе, шампион Ролан Гароса… Шампионка Вимблдона Били Џин Кинг је савладала педесетпетогодишњег бившег шампиона тог турнира Бобија Ригса у спектаклу који је жељно ишчекивао читав свет, под називом „Битка полова”…

Генерал Кораћ није био против мене

Ипак, више од свега одјекнуо је бојкот највећег турнира на свету. Данас се заборавља једна важна чињеница: до тога не би дошло да је тениска репрезентација Југославије савладала Нови Зеланд на Шалати у Загребу! Југословени су били изразити фаворити у том дуелу четвртфинала Европске зоне Дејвис купа (18–20. мај 1973), међутим, гости су победили са 3:2. У ТСЈ-у је под хитно требало наћи кривца за то, а избор је био логичан: Пилић, који није играо због професионалних обавеза у Америци (турнир у Лас Вегасу).

– Требало је да добијемо рутински тај меч и без мене. Просто је било немогуће да изгубимо, међутим, Јовановић и Франуловић су одиграли неочекивано лоше и онда су се кола сломила на мени. Ако је неко дао тој репрезентацији све што је могао, онда сам то био ја. Играо сам за њу пуних двадесет година, па и у сезони после те, против Руса у Доњецку – сећа се Пилић.

Годинама се по медијима (поготово у страним) провлачи прича да је Пилићев „рођак, генерал на месту председника ТСЈ-а, кумовао томе да му се изрекне казна”. Неки угледни британски медији пишу да је реч о Душану Ковачу, а заправо је то генерал Душан Кораћ, у два мандата председник ТСЈ-а (1954–58, 1967–77), велики заљубљеник у тенис (волео је и да га игра). Питамо Пилића шта је истина у вези са одлуком ТСЈ-а и да ли је генерал Кораћ заиста био његов рођак?

– Генерал Кораћ није имао ништа против мене. Нас двојица смо били у јако добрим односима, а он је чак био теча моје супруге, што у то време нисам знао. Дошао је тај пораз у Загребу и онда сам постао искрица од које се упалио читав тениски свет. АТП је иначе у то време одмеравао снаге са ИТФ-ом, који није хтео ништа да промени, играчи су лоше третирани, тако да је мој случај само дао ветар у леђа неким променама које су биле неминовне. За победу на Вимблдону добијало се 5.000 фунти, а данас за пораз у првом колу имаш 55.000 фунти. Другачије је било све… Ми играчи смо се ватрено борили једни против других на терену, а онда бисмо сви заједно отишли на пиво – каже Сплићанин Пилић, чијем је венчању с новосадском глумицом Мијом Адамовић, 1971. у Лондону, присуствовала већина од првих 50 играча на светској АТП листи, рачунајући и Рода Лејвера, Џона Њукомба, Стена Смита, Артура Еша, Илие Настасеа…

Док је репрезентација играла против Новог Зеланда, Пилић је хватао лет из Америке за Француску, у којој је Ролан Гарос почињао сам дан после тог Дејвис куп сусрета, 21. маја 1973. Док се Пилић борио за трофеј на највећем турниру на шљаци (пораз од Настасеа у финалу), ТСЈ га је казнио са девет месеци забране играња, а ИТФ са шест недеља (таман да пропусти Вимблдон)… После вишенедељних састанака у Лондону, АТП је донео одлуку да се његови саиграчи солидаришу с Пилићем и да бојкотују Вимблдон.

– Направили смо највећу ствар у сто година. Био сам јако поносан да је 81 играч одбио да игра, Стен Смит није желео да брани титулу, Кену Розволу је то требало да буде последњи Вимблдон. Џек Кремер и Филип Шатрије су били на нашој страни. Шатрије је после тога почео да обнавља Ролан Гарос, тенис је кренуо напред. Направили смо револуцију. Показали смо људима да не можеш да направиш турнир без производа, а производ су играчи. Они који су прихватили да играју тог лета на Вимблдону, наишли су на осуду јавности, а знам да су се неки од њих касније дуго кајали…

У одсуству десетине врхунских играча, Јан Кодеш (Чехословачка) савладао је у финалу Алекса Метревелија (СССР). Данас је на том пехару име Новака Ђоковића угравирано седам пута, a у наредне две седмице пружа му се шанса да изједначи рекорд Роџера Федерера (осмоструки победник), али и да достигне Маргарет Корт по броју гренд слем трофеја. Ђоковић је сам на челу листе најуспешнијих играча, са 23 титуле на највећим турнирима, сви најважнији тениски рекорди су већ у његовим рукама, али је и даље гладан успеха.

– Било би дивно да Новак опет освоји Вимблдон, али у спорту немате гаранције за успех. Кад наиђу Ролан Гарос и Вимблдон, то су две недеље тениса у којима немате право на тренутак слабости… И најбољем играчу може да наиђе црни дан, кад може да поклекне против знатно слабијег од себе. Срећом, Новак је играч посебног кова, коме су се такве ствари ретко догађале. Он је паметан, спреман, сто одсто фокусиран… Говорио сам више пута: кад он игра у шестој брзини, нема му равног… Нормално, и сада ћу му држати палчеве…