Кад иза југословенских гиганата остане само историјски отпад

Од гиганата српске индустрије која обећава бољи живот до претње по – живот. Тако из еколошког угла изгледа транзиција шабачке „Зорке”, београдске „Утве”, чачанског „Латекса”... Ово су само неке од локација на којима се налази индустријски отпад који је толико давно произведен да је постао историјски. И самим тим и опасан по здравље људи, јер су године измениле његов хемијски састав. Како би решило ове еколошке муке, Министарство животне средине већ три године рашчишћава проблем настао још у време самоуправног социјализма.

Колико је досад историјског отпада уклоњено, а колико тек чека на санацију? Одговоре на ова питања нисмо добили у Министарству за заштиту животне средине, које је у јуну објавило почетак санирања историјског отпада у оквиру лозничке фабрике „Вискозе”. Некадашњи југословенски гигант, у 13 погона запошљавао је око 11.000 радника, али 2009. године ова фабрика је отишла у стечај. За њом је остало око 2.500 тона разног контаминираног материјала, од којих је можда и најопаснији угљен-дисулфид, који је при повећаној концентрацији опасан и по живот. А када ће министарство озваничити крај овог посла, такође је тешко предвидети, јер је досадашње искуство показало да се обим радова углавном открије с првим акцијама на самом терену.

Поједине процене кажу да у Србији има око 100.000 тона историјског отпада, али се негде спомињу и три пута веће бројке. Најугроженије су локације запуштених индустријских постројења у оквиру државних предузећа и оних који су у стечају, па би финансијски терет највише пао на државни буџет.

Колико би све то коштало државу, такође је питање на које нам ресорно министарство није одговорило, али према анализи Фискалног савета из 2018, за комплетно решење проблема потребно је од 250 до 300 милиона евра. Толико, рецимо, износи зајам који је Србија узела од Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), како би реформисала Електропривреду Србије (ЕПС).

Осим питања да ли држава може сама да поднесе овај финансијски терет, поставља се и – да ли сама може да обави овај посао. Као пример добре праксе, Фискални савет је, у својој анализи, која се односила на улагање у животну средину, навео случај хемијског дела металушког комплекса Бор. Иако је цео пројекат трајао три године, пошто је надлежно министарство донело решење о збрињавању опасног отпада, све је завршено 2016. године ангажовањем приватног предузећа, које је овлашћено да управља опасним отпадом.

Стручњаци указују и да је опасност по здравље људи и животну средину од овог отпада посебно повећана током великих поплава. У Шапцу, као и у Баричу, током 2014. године катастрофа од изливања историјског отпада изван фабричких зидина спречена је само захваљујући радницима.