Kad iza jugoslovenskih giganata ostane samo istorijski otpad

Od giganata srpske industrije koja obećava bolji život do pretnje po – život. Tako iz ekološkog ugla izgleda tranzicija šabačke „Zorke”, beogradske „Utve”, čačanskog „Lateksa”... Ovo su samo neke od lokacija na kojima se nalazi industrijski otpad koji je toliko davno proizveden da je postao istorijski. I samim tim i opasan po zdravlje ljudi, jer su godine izmenile njegov hemijski sastav. Kako bi rešilo ove ekološke muke, Ministarstvo životne sredine već tri godine raščišćava problem nastao još u vreme samoupravnog socijalizma.

Koliko je dosad istorijskog otpada uklonjeno, a koliko tek čeka na sanaciju? Odgovore na ova pitanja nismo dobili u Ministarstvu za zaštitu životne sredine, koje je u junu objavilo početak saniranja istorijskog otpada u okviru lozničke fabrike „Viskoze”. Nekadašnji jugoslovenski gigant, u 13 pogona zapošljavao je oko 11.000 radnika, ali 2009. godine ova fabrika je otišla u stečaj. Za njom je ostalo oko 2.500 tona raznog kontaminiranog materijala, od kojih je možda i najopasniji ugljen-disulfid, koji je pri povećanoj koncentraciji opasan i po život. A kada će ministarstvo ozvaničiti kraj ovog posla, takođe je teško predvideti, jer je dosadašnje iskustvo pokazalo da se obim radova uglavnom otkrije s prvim akcijama na samom terenu.

Pojedine procene kažu da u Srbiji ima oko 100.000 tona istorijskog otpada, ali se negde spominju i tri puta veće brojke. Najugroženije su lokacije zapuštenih industrijskih postrojenja u okviru državnih preduzeća i onih koji su u stečaju, pa bi finansijski teret najviše pao na državni budžet.

Koliko bi sve to koštalo državu, takođe je pitanje na koje nam resorno ministarstvo nije odgovorilo, ali prema analizi Fiskalnog saveta iz 2018, za kompletno rešenje problema potrebno je od 250 do 300 miliona evra. Toliko, recimo, iznosi zajam koji je Srbija uzela od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), kako bi reformisala Elektroprivredu Srbije (EPS).

Osim pitanja da li država može sama da podnese ovaj finansijski teret, postavlja se i – da li sama može da obavi ovaj posao. Kao primer dobre prakse, Fiskalni savet je, u svojoj analizi, koja se odnosila na ulaganje u životnu sredinu, naveo slučaj hemijskog dela metaluškog kompleksa Bor. Iako je ceo projekat trajao tri godine, pošto je nadležno ministarstvo donelo rešenje o zbrinjavanju opasnog otpada, sve je završeno 2016. godine angažovanjem privatnog preduzeća, koje je ovlašćeno da upravlja opasnim otpadom.

Stručnjaci ukazuju i da je opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu od ovog otpada posebno povećana tokom velikih poplava. U Šapcu, kao i u Bariču, tokom 2014. godine katastrofa od izlivanja istorijskog otpada izvan fabričkih zidina sprečena je samo zahvaljujući radnicima.