Историјски јун

Још се нису охладили мачеви и сабље од јуна 1389. У боју Турака и Срба против Срба, а сада опет исто. Овога пута без учешћа Турака, јер су заузети на нашим разним коридорима. Гледам и слушам на телевизији како нам је подметнута историја, јер смо, у ствари, ми победили на Косову. Алал нам победа, браћо! Као оно 1999. против НАТО-а. У ту част нисам отишао на море, да се не бих замерио председнику, него лепо у београдским баштама купам се у пени капучина и пива. Као прави пензионер који по цео дан зева у небо не би ли се појавио онај хеликоптер са обећаним парама. Некад смо, као деца, трчали и зевали увис, вичући: „Авионе, баци ми бомбоне!” Сад, као маторци, витламо штаповима и кркљамо: „Авионе, баци нам бонусе пензионе!”

А прави бој се бије у скупштини, где опозиција глуми Марка Краљевића (који не оре него блокира друмове), а власт Мусу Кесеџију, са двотрећинским вишком срца. Крај те песме је веома поучан. Народни посланици се пљују и гађају, што псовкама, што падежима. Једино је онај најгласнији напредњак, са фалсетом кад се узбуди, показао мало самокритике. Он се, наиме, пожалио председавајућем судији Роју Бину – како га је неко из опозиције назвао човеком?! „Не може он мени човече, то и то...” Ваљда због оног горког: „Човек – како то гордо звучи.”

Изгледа да су и Лекари без граница (они који су вернији Сорошу него Хипократу) умешали прсте у ове јунске протесте. Тако ме је мој кардиолог увредио. Прво је рекао. „Човече, иди шетај.” Значи, да сам и ја неки човек, и друго, гурнуо ме је у ону реку, боље рећи океан, хијена, лешинара и усташа, како их називају органски и непрскани патриоти. Ја, нажалост, нисам толики патриота, јер волим и поштујем свој народ.

Образовање нам је као швајцарски сир. Скупо и са рупама. Огромним рупама. Зато су овог јуна матуранти пали на испиту из матерњег језика. Боље им иде тикток жаргон, што рече један момак: „Положио сам граматику, али сам пао из писци.”

Баш су се мучили као онај Могли из „Књиге о џунгли”. Мора да је тест био на ћирилици.

Ако смо заиста победили на Косову, тражим репризу, али мирним путем. Да уразумимо оног приштинског великог везира. Мада бисмо могли и ове наше паше и султана. Не чекајмо никога, поготово не Путина, мада би више од пола Србије то волело. Па макар и Пригожина.

Ипак ћу да рескирам и одем на море. Седим у кафићу „Паша” у Шумицама, пијем капучино, скупљам храброст да вођи кажем историјско „не”. У ствари, да идем на море. Знам да прави патриоти лепо узму ваучер па у бање и домаће планине. Ја онако вероломно на море. И то оно сада већ туђе, за брда она.