Сириза без Ципраса више неће бити иста партија

Од нашег дописника
Атина – Оправдано или не, у правом тренутку или са закашњењем, с најозбиљнијим намерама или можда као тактички корак за будућност и неку нову партију – одлазак Алексиса Ципраса с места лидерa изазвао је озбиљан потрес у Сиризи. Оставио је отвореним многа питања која партија као другопласирана на изборима мора да решава у кратком року како би опстала, oд избора председника парламентарне групе, сазивања ванредног конгреса, али и расписивања избора за новог лидера.

То је питање које ће за Сиризу бити најтеже јер без обзира на грешке и историјски пораз на парламентарним изборима, без обзира на тињање незадовољства у партијским редовима због политике, начина на који је водио последњих година – без Ципраса – Сириза више није она иста. Завршена је читава петнаестогодишња епоха у историји мале левичарске партије на чије је чело Ципрас дошао као млад кадар далеке 2008. и успео да је за само четири године, већ 2012, преобрати у другу политичку снагу у земљи. И да 2015. заједно са саборцима освоји парламентарне изборе и Сириза постане прва левичарска партија на власти у Европи.

Међутим, Ципрас је на недавним изборима доживео катастрофални, лични и стратешки пораз партије који је немогуће било умањити у року од месец дана између првих и других избора. Није грешка била само у једном човеку, у лошој предизборној кампањи или организационим слабостима, већ све заједно уз чињеницу да је журио да се, не процењујући реалност, врати на власт превише уверен у своје способности и снагу, а неспособан на самокритику. У Сиризи се све вртело око њега, партија је остала на нивоу оне која је изгубила изборе 2019. године, без иновација и без јасног програма. Није понудио сигуран и прецизан програм, јер Сириза, као и 2015, када је победила, није умела да одговори стварним потребама Грка. Грешио је у очима нације када је говорио да се мигрантско питање не решава подизањем ограде на реци Марици (Еврос), заборављајући јуриш неколико хиљада мигранта који су с турске стране покушали да уђу и Грчку, али и несрећну судбину хиљада миграната у претрпаним прихватним центрима на острвима који су донели агонију локалном становништву... Многи му нису заборавили потписивање Преспанског споразума и пристанак на уступке око назива суседне Републике Северне Македоније, јер већина Грка ће заувек сматрати да је „Македонија само грчка”. Лутао је лево и десно на политичкој сцени, рачунао је на савез прогресивних партија, али је пракса показала да ниједна од њих не жели са њим. Наставио је с грешкама у корацима, оптужбама на рачун Мицотакисове владе, бавио се аферама прислушкивања и највећу грешку направио је када је, будући да је био против закона о забрани повратка ултрадесничарских, неонацистичких партија у парламент, непосредно пред изборе – присталице некадашње фашистичке Златне зоре отворено позвао да гласају за њега.

Сириза, после свега, сада нема харизматичну личност која би заменила Ципраса. Њему без сумње припада место у парламентарној историји Грчке, међу Грцима који су у једном тренутку поверовали у бољу будућност уз младог лидера из левице... Био је то тренутак када је целу Европу, преко Шпаније и Италије, захватио талас промена, а Ципрас, својом победом постао узор. Да је умео да искористи тренутак, до краја се одупре повериоцима који су Грчкој претили изласком из монетарне уније, банкротом и казнама, Ципрас би можда постао део легенде која је могла да промени читаву Европу и њене структуре.

Стекао је међународну популарност коју није могао ни да сања, новинари су пратили сваку његову изјаву па су тако пренели и делове интервјуа који је својевремено дао „Политици”. Али притисак и казна који му је приредила Европа био је превелики за његова плећа, владу и партију која се никада до краја није сналазила са обимом власти коју је имала у својим рукама.

Епоха Ципраса је завршена и пред Сиризом је да се организује и суочи са новим изазовима – већ за неколико месеци Грчкој предстоје и локални избори. Још један пораз могао би да буде политички крај за ову партију која је и даље званична опозиција, а на чији значај у грчком политичком животу би могли да претендују и други, а посебно социјалистички ПАСОК.