Siriza bez Ciprasa više neće biti ista partija

Od našeg dopisnika
Atina – Opravdano ili ne, u pravom trenutku ili sa zakašnjenjem, s najozbiljnijim namerama ili možda kao taktički korak za budućnost i neku novu partiju – odlazak Aleksisa Ciprasa s mesta lidera izazvao je ozbiljan potres u Sirizi. Ostavio je otvorenim mnoga pitanja koja partija kao drugoplasirana na izborima mora da rešava u kratkom roku kako bi opstala, od izbora predsednika parlamentarne grupe, sazivanja vanrednog kongresa, ali i raspisivanja izbora za novog lidera.

To je pitanje koje će za Sirizu biti najteže jer bez obzira na greške i istorijski poraz na parlamentarnim izborima, bez obzira na tinjanje nezadovoljstva u partijskim redovima zbog politike, načina na koji je vodio poslednjih godina – bez Ciprasa – Siriza više nije ona ista. Završena je čitava petnaestogodišnja epoha u istoriji male levičarske partije na čije je čelo Cipras došao kao mlad kadar daleke 2008. i uspeo da je za samo četiri godine, već 2012, preobrati u drugu političku snagu u zemlji. I da 2015. zajedno sa saborcima osvoji parlamentarne izbore i Siriza postane prva levičarska partija na vlasti u Evropi.

Međutim, Cipras je na nedavnim izborima doživeo katastrofalni, lični i strateški poraz partije koji je nemoguće bilo umanjiti u roku od mesec dana između prvih i drugih izbora. Nije greška bila samo u jednom čoveku, u lošoj predizbornoj kampanji ili organizacionim slabostima, već sve zajedno uz činjenicu da je žurio da se, ne procenjujući realnost, vrati na vlast previše uveren u svoje sposobnosti i snagu, a nesposoban na samokritiku. U Sirizi se sve vrtelo oko njega, partija je ostala na nivou one koja je izgubila izbore 2019. godine, bez inovacija i bez jasnog programa. Nije ponudio siguran i precizan program, jer Siriza, kao i 2015, kada je pobedila, nije umela da odgovori stvarnim potrebama Grka. Grešio je u očima nacije kada je govorio da se migrantsko pitanje ne rešava podizanjem ograde na reci Marici (Evros), zaboravljajući juriš nekoliko hiljada migranta koji su s turske strane pokušali da uđu i Grčku, ali i nesrećnu sudbinu hiljada migranata u pretrpanim prihvatnim centrima na ostrvima koji su doneli agoniju lokalnom stanovništvu... Mnogi mu nisu zaboravili potpisivanje Prespanskog sporazuma i pristanak na ustupke oko naziva susedne Republike Severne Makedonije, jer većina Grka će zauvek smatrati da je „Makedonija samo grčka”. Lutao je levo i desno na političkoj sceni, računao je na savez progresivnih partija, ali je praksa pokazala da nijedna od njih ne želi sa njim. Nastavio je s greškama u koracima, optužbama na račun Micotakisove vlade, bavio se aferama prisluškivanja i najveću grešku napravio je kada je, budući da je bio protiv zakona o zabrani povratka ultradesničarskih, neonacističkih partija u parlament, neposredno pred izbore – pristalice nekadašnje fašističke Zlatne zore otvoreno pozvao da glasaju za njega.

Siriza, posle svega, sada nema harizmatičnu ličnost koja bi zamenila Ciprasa. Njemu bez sumnje pripada mesto u parlamentarnoj istoriji Grčke, među Grcima koji su u jednom trenutku poverovali u bolju budućnost uz mladog lidera iz levice... Bio je to trenutak kada je celu Evropu, preko Španije i Italije, zahvatio talas promena, a Cipras, svojom pobedom postao uzor. Da je umeo da iskoristi trenutak, do kraja se odupre poveriocima koji su Grčkoj pretili izlaskom iz monetarne unije, bankrotom i kaznama, Cipras bi možda postao deo legende koja je mogla da promeni čitavu Evropu i njene strukture.

Stekao je međunarodnu popularnost koju nije mogao ni da sanja, novinari su pratili svaku njegovu izjavu pa su tako preneli i delove intervjua koji je svojevremeno dao „Politici”. Ali pritisak i kazna koji mu je priredila Evropa bio je preveliki za njegova pleća, vladu i partiju koja se nikada do kraja nije snalazila sa obimom vlasti koju je imala u svojim rukama.

Epoha Ciprasa je završena i pred Sirizom je da se organizuje i suoči sa novim izazovima – već za nekoliko meseci Grčkoj predstoje i lokalni izbori. Još jedan poraz mogao bi da bude politički kraj za ovu partiju koja je i dalje zvanična opozicija, a na čiji značaj u grčkom političkom životu bi mogli da pretenduju i drugi, a posebno socijalistički PASOK.