Ко то тамо ћути?!

У почетку беше тама, шум и звук времена и простора. У представи „Мање више бесконачно” Компаније 111 из Тулуза, све почиње најавом, јавком трубе, и белом линијом светлости која се са муком уцртава у океан мрака. Светлост, светла линија која нигде не почиње, нигде се не завршава, обликује разградиве фигуре у несагледивом тамном пространству. На свој начин, то чине и сенке, светлосне двојнице. Празнина је, свакако, најмоћнија, и како трупа 111, у представи по концепту Орелијана Борија, у режији Фила Солтанофа, жели да нас увери, ћутљива, хладна, без разумевања и саосећања за људски случај, и начин постојања у свету.

У космичком обзорју ми смо, живо биће је тек једна промичућа, летећа, нескрашена честица, звезда падалица, линија која иде у  недоглед, савија се, и увија, примиче и одмиче, придружује и раздружује, час светла, час згасла, у формама и формацијама у које је стављају и уводе, уграђују и разграђују космичке силе и ветрови. Нема сталности, нема предвидљивости. Све је у лету, у пролазу, мимоходу; све је брзина и растанак, виђење на тренутак, ни руком да махнеш, ни главу изгубљену, или руку, да сустигнеш. Све сами комади, остаци, летећи фрагменти који не могу да се зауставе, нити имају где да падну! Ствари у видокругу промичу, нема времена да се мисли, промишља, осећа!

Сусрет, љубав, и то се може десити, као и мржња, судар, супротстављање, оспоравање, борба. Најмоћније из представе Компаније 111 говори хладна равнодушност, и оно што овој представи недостаје, хотимично јој је одузето, ускраћено: недостају јој топлина, блискост, мелодија душе која недостаје и универзуму, и модерној „филозофији против филозофије”.

Лети човек, промиче, али он пролеће као гоњена комета коју туђа сила гони, носи, обликује. Не знаш где си, кога ћеш, и да ли ћеш некога да сретнеш. Простор и време једу своју децу, разбацују их, дижу горе, бацају на црна дна и рупе, уздижу, срозавају, а времена немаш ни да се осврнеш, реч да прозбориш! У својим дубинама космос је нем, у најбољем случају, немушт! Отуда у овој представи нема речи: нешто музике, шумови, трзаји, трептаји; музика ћутљиве незаустављивости. Човек је тачкица, линија, један, мање-више, светлећи, или затамњени траг који убрзо нестаје. Час пузи, гамиже, или се пропиње, на блештавим светлосним приткама у висине баца, час само пројури као светлуцава немирна звездица. Мењају се и смењују светлости, боје, фигуре што их космичке силе месе и компонују од живих бића која безглаво јуре, лете, скачу и прескачу, стреме нагоре, или се сурвавају у хладни простор када то најмање очекују. Тешко подношљиво, иритирајуће минимализирање, немилосрдно свођење живог бића и човека на обеснажену, неповлашћену сподобу. Мој живот је мој смисао, каже песник. Ништа од ове древне приче о смислу и циљу!
Представа Компаније 111 је мешавина невербалног театра, циркуских елемената, акробатике, мимике. Ако је свет, онда је и ова представа настала од неконтролисане чаролије, игре линија, светла и таме, као истраживање простора, његовог волумена, равни, линије. Представа Компаније 111 се усредсређује на испитивање односа живог бића и нечег далеког, апстрактног као што је незавршиви појам линије која на себе узима улоге различитих, небројивих, мање-више, изнуђених слика, значења, сугестија. Свет покрета, кинетике, заошијан и утемељен на „ослонцу без ослонца”. Састављати, растављати, доводити у везу фрагменте, комаде, опреке, светло и затамњено, људско и космичко, коначно и бесконачно, комбиновати, асимиловати, раздруживати – то је небеска игра која, са овом представом, улази у театарски свет. О како је линија поробљена, па ипак, неукротиво маштовита! Носи вас у наручју, изручује бесконачности, води, али куда?

Шта си, ко си, као једна од многобројних ситница која промиче космичким бескрајем којим се ни плач ни смех не проламају!

Ко то тамо режи, прети, или тек ћути?