Ko to tamo ćuti?!

U početku beše tama, šum i zvuk vremena i prostora. U predstavi „Manje više beskonačno” Kompanije 111 iz Tuluza, sve počinje najavom, javkom trube, i belom linijom svetlosti koja se sa mukom ucrtava u okean mraka. Svetlost, svetla linija koja nigde ne počinje, nigde se ne završava, oblikuje razgradive figure u nesagledivom tamnom prostranstvu. Na svoj način, to čine i senke, svetlosne dvojnice. Praznina je, svakako, najmoćnija, i kako trupa 111, u predstavi po konceptu Orelijana Borija, u režiji Fila Soltanofa, želi da nas uveri, ćutljiva, hladna, bez razumevanja i saosećanja za ljudski slučaj, i način postojanja u svetu.

U kosmičkom obzorju mi smo, živo biće je tek jedna promičuća, leteća, neskrašena čestica, zvezda padalica, linija koja ide u  nedogled, savija se, i uvija, primiče i odmiče, pridružuje i razdružuje, čas svetla, čas zgasla, u formama i formacijama u koje je stavljaju i uvode, ugrađuju i razgrađuju kosmičke sile i vetrovi. Nema stalnosti, nema predvidljivosti. Sve je u letu, u prolazu, mimohodu; sve je brzina i rastanak, viđenje na trenutak, ni rukom da mahneš, ni glavu izgubljenu, ili ruku, da sustigneš. Sve sami komadi, ostaci, leteći fragmenti koji ne mogu da se zaustave, niti imaju gde da padnu! Stvari u vidokrugu promiču, nema vremena da se misli, promišlja, oseća!

Susret, ljubav, i to se može desiti, kao i mržnja, sudar, suprotstavljanje, osporavanje, borba. Najmoćnije iz predstave Kompanije 111 govori hladna ravnodušnost, i ono što ovoj predstavi nedostaje, hotimično joj je oduzeto, uskraćeno: nedostaju joj toplina, bliskost, melodija duše koja nedostaje i univerzumu, i modernoj „filozofiji protiv filozofije”.

Leti čovek, promiče, ali on proleće kao gonjena kometa koju tuđa sila goni, nosi, oblikuje. Ne znaš gde si, koga ćeš, i da li ćeš nekoga da sretneš. Prostor i vreme jedu svoju decu, razbacuju ih, dižu gore, bacaju na crna dna i rupe, uzdižu, srozavaju, a vremena nemaš ni da se osvrneš, reč da prozboriš! U svojim dubinama kosmos je nem, u najboljem slučaju, nemušt! Otuda u ovoj predstavi nema reči: nešto muzike, šumovi, trzaji, treptaji; muzika ćutljive nezaustavljivosti. Čovek je tačkica, linija, jedan, manje-više, svetleći, ili zatamnjeni trag koji ubrzo nestaje. Čas puzi, gamiže, ili se propinje, na bleštavim svetlosnim pritkama u visine baca, čas samo projuri kao svetlucava nemirna zvezdica. Menjaju se i smenjuju svetlosti, boje, figure što ih kosmičke sile mese i komponuju od živih bića koja bezglavo jure, lete, skaču i preskaču, streme nagore, ili se survavaju u hladni prostor kada to najmanje očekuju. Teško podnošljivo, iritirajuće minimaliziranje, nemilosrdno svođenje živog bića i čoveka na obesnaženu, nepovlašćenu spodobu. Moj život je moj smisao, kaže pesnik. Ništa od ove drevne priče o smislu i cilju!
Predstava Kompanije 111 je mešavina neverbalnog teatra, cirkuskih elemenata, akrobatike, mimike. Ako je svet, onda je i ova predstava nastala od nekontrolisane čarolije, igre linija, svetla i tame, kao istraživanje prostora, njegovog volumena, ravni, linije. Predstava Kompanije 111 se usredsređuje na ispitivanje odnosa živog bića i nečeg dalekog, apstraktnog kao što je nezavršivi pojam linije koja na sebe uzima uloge različitih, nebrojivih, manje-više, iznuđenih slika, značenja, sugestija. Svet pokreta, kinetike, zaošijan i utemeljen na „osloncu bez oslonca”. Sastavljati, rastavljati, dovoditi u vezu fragmente, komade, opreke, svetlo i zatamnjeno, ljudsko i kosmičko, konačno i beskonačno, kombinovati, asimilovati, razdruživati – to je nebeska igra koja, sa ovom predstavom, ulazi u teatarski svet. O kako je linija porobljena, pa ipak, neukrotivo maštovita! Nosi vas u naručju, izručuje beskonačnosti, vodi, ali kuda?

Šta si, ko si, kao jedna od mnogobrojnih sitnica koja promiče kosmičkim beskrajem kojim se ni plač ni smeh ne prolamaju!

Ko to tamo reži, preti, ili tek ćuti?