Ко дели Украјину

Председавајући Врховне раде (парламента) Украјине Арсениј Јацењук објавио је јуче да до сада владајућа коалиција коју су сачињавали Блок Јулије Тимошенко, предвођен актуелном премијерком, и блок Наша Украјина-Народна самоодбрана, иза којег стоји шеф државе Виктор Јушченко, више не постоји. Раскол међу парламентарцима који је пуном снагом плануо пре неких месец дана доведен је до врхунца. Уставом предвиђено време за „пресабирање“ депутата два блока је истекло. Остаје да се формира нека нова владајућа коалиција (досадашња је имала само један глас више од неопходних 50 одсто), а ако ни то не буде учињено у року од месец дана следе ванредни парламентарни избори. Подсетимо, претходни, такође ванредни, одржани су пре мање од једне године.

После недавног краткотрајног кавкаског рата у којем је грузијски председник Михаил Сакашвили успео да изгуби две републике – Јужну Осетију и Абхазију – а остатак земље сведе на „тбилиски пашалук“, многи су у деловању Москве видели јасан сигнал: следећа на реду је – Украјина. Уредницима и новинарима светских медија, посебно оних са Запада, преко ноћи се указала „визија“, веома слична оној из деведесетих година прошлог века пред колапс Савезне Републике Југославије. Из мора текстова који су се протеклих недеља на свакојаке начине бавили Украјином, као да је више избијала увереност њихових аутора да ће се поновити „грузијски случај“ и поделити још једна бивша совјетска република, него истинска жеља да се тако нешто спречи.

Таоци политичке неизвесности

Искрено речено, Украјину могу да поделе само сами Украјинци. Али не тако што би она трећина житеља која се дичи руским пореклом одлучила да окрене леђа својим осталим суграђанима, или обратно, него тако што би земља са педесетак милиона становника и даље била талац политичке неизвесности. А управо то се сада дешава. Покушај Владимира Литвина, лидера истоименог блока, да у последњем тренутку спасе ствар тако што би се придружио владајућој коалицији и спасао Раду од потпуног колапса – није наишао на разумевање.

Ствари се, дакле, враћају на почетак. А то значи да се сви планови о даљем стратешком напредовању земље, посебно када је у питању интеграција у Европу, одлажу – на неодређено време. Како тврди украјински аналитичар Јевгениј Магда, у процесу евроинтеграције бивша совјетска република није направила ниједан конкретан корак још од средине деведесетих... „Време је да ствари назовемо правим именом. На Старом континенту не постоји политичка воља, а у Украјини неопходни услови за ефикасну интеграцију у Европску унију. Наша држава је превише велика и са превише проблема (међу којима је свакако и проблем са Русијом) да би се пред њом широко отворила врата ЕУ“, наводи Магда.

У земљи у којој председник (Виктор Јушченко) тврди да неће користити тенкове како би обезбедио поштовање реда и закона, а његови противници (премијер Јулија Тимошенко и бивши премијер Виктор Јанукович) одговарају да не раде на демонтажи демократије, или да нису (Тимошенкова) уплетени у својевремени покушај председниковог тровања, нешто сигурно није у реду. Општу атмосферу одсликава и податак да је пре неколико дана у парламенту прошао закон којим се регулише поступак за покретање опозива првог човека у држави. Другим речима, представници највишег законодавног тела Украјине уопште не верују првом ауторитету у земљи – Јушченку. Тако вођена држава изазива многе недоумице, и код пријатеља и код противника.

Нема сумње да се Украјина као једна од земаља са највећим потенцијалом у Европи (људским, економским, безбедносним) нашла у ћорсокаку. Неспоразуми са Русијом, наравно, нису настали због неслагања поводом дешавања на Кавказу. Проблем је много приземнији, а своди се на то да Москва неће прихватити везивање Кијева за ЕУ уз истовремено задржавање статуса повлашћеног члана задржаног још из времена заједничке совјетске отаџбине. Исто тако, у Русији нису спремни да преко украјинске границе гледају на НАТО и његову оружану силу. Питање опстанка руске Црноморске флоте на Криму само је делић тог мозаика.

Нове околности

Наравно, не би требало пренебрегнути дешавања на међународном плану. Русија се после кавкаских догађаја и дефинитивно наметнула као велесила. Доказ тога је и податак да је њена одлучност да очува и прошири своје стратешке интересе већ изазвала и несугласице између Европске уније и НАТО-а. Са друге стране, САД имају проблеме и на домаћем терену, посебно у економији. Изгледа да ће администрација Џорџа Буша својим наследницима оставити државу у приличном расулу. У таквим околностима тражи се права комбинација за парламент. Време је кратко, а чуда нико не очекује. Аналитичари опомињу да докле год се у Врховну раду улази по партијским списковима, а не према поверењу које у народу уживају поједини депутати, поделе неће изостати.

Али, вратимо се питању: ко дели Украјину? „Стабилизација политичког живота у земљи биће могућа тек после председничких избора који падају 2010“, изјавио је прошле године Тарас Черновил, депутат Раде из редова Партије региона Виктора Јануковича.

Изгледа да је ту и главна линија поделе.