Ko deli Ukrajinu

Predsedavajući Vrhovne rade (parlamenta) Ukrajine Arsenij Jacenjuk objavio je juče da do sada vladajuća koalicija koju su sačinjavali Blok Julije Timošenko, predvođen aktuelnom premijerkom, i blok Naša Ukrajina-Narodna samoodbrana, iza kojeg stoji šef države Viktor Juščenko, više ne postoji. Raskol među parlamentarcima koji je punom snagom planuo pre nekih mesec dana doveden je do vrhunca. Ustavom predviđeno vreme za „presabiranje“ deputata dva bloka je isteklo. Ostaje da se formira neka nova vladajuća koalicija (dosadašnja je imala samo jedan glas više od neophodnih 50 odsto), a ako ni to ne bude učinjeno u roku od mesec dana slede vanredni parlamentarni izbori. Podsetimo, prethodni, takođe vanredni, održani su pre manje od jedne godine.

Posle nedavnog kratkotrajnog kavkaskog rata u kojem je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili uspeo da izgubi dve republike – Južnu Osetiju i Abhaziju – a ostatak zemlje svede na „tbiliski pašaluk“, mnogi su u delovanju Moskve videli jasan signal: sledeća na redu je – Ukrajina. Urednicima i novinarima svetskih medija, posebno onih sa Zapada, preko noći se ukazala „vizija“, veoma slična onoj iz devedesetih godina prošlog veka pred kolaps Savezne Republike Jugoslavije. Iz mora tekstova koji su se proteklih nedelja na svakojake načine bavili Ukrajinom, kao da je više izbijala uverenost njihovih autora da će se ponoviti „gruzijski slučaj“ i podeliti još jedna bivša sovjetska republika, nego istinska želja da se tako nešto spreči.

Taoci političke neizvesnosti

Iskreno rečeno, Ukrajinu mogu da podele samo sami Ukrajinci. Ali ne tako što bi ona trećina žitelja koja se diči ruskim poreklom odlučila da okrene leđa svojim ostalim sugrađanima, ili obratno, nego tako što bi zemlja sa pedesetak miliona stanovnika i dalje bila talac političke neizvesnosti. A upravo to se sada dešava. Pokušaj Vladimira Litvina, lidera istoimenog bloka, da u poslednjem trenutku spase stvar tako što bi se pridružio vladajućoj koaliciji i spasao Radu od potpunog kolapsa – nije naišao na razumevanje.

Stvari se, dakle, vraćaju na početak. A to znači da se svi planovi o daljem strateškom napredovanju zemlje, posebno kada je u pitanju integracija u Evropu, odlažu – na neodređeno vreme. Kako tvrdi ukrajinski analitičar Jevgenij Magda, u procesu evrointegracije bivša sovjetska republika nije napravila nijedan konkretan korak još od sredine devedesetih... „Vreme je da stvari nazovemo pravim imenom. Na Starom kontinentu ne postoji politička volja, a u Ukrajini neophodni uslovi za efikasnu integraciju u Evropsku uniju. Naša država je previše velika i sa previše problema (među kojima je svakako i problem sa Rusijom) da bi se pred njom široko otvorila vrata EU“, navodi Magda.

U zemlji u kojoj predsednik (Viktor Juščenko) tvrdi da neće koristiti tenkove kako bi obezbedio poštovanje reda i zakona, a njegovi protivnici (premijer Julija Timošenko i bivši premijer Viktor Janukovič) odgovaraju da ne rade na demontaži demokratije, ili da nisu (Timošenkova) upleteni u svojevremeni pokušaj predsednikovog trovanja, nešto sigurno nije u redu. Opštu atmosferu odslikava i podatak da je pre nekoliko dana u parlamentu prošao zakon kojim se reguliše postupak za pokretanje opoziva prvog čoveka u državi. Drugim rečima, predstavnici najvišeg zakonodavnog tela Ukrajine uopšte ne veruju prvom autoritetu u zemlji – Juščenku. Tako vođena država izaziva mnoge nedoumice, i kod prijatelja i kod protivnika.

Nema sumnje da se Ukrajina kao jedna od zemalja sa najvećim potencijalom u Evropi (ljudskim, ekonomskim, bezbednosnim) našla u ćorsokaku. Nesporazumi sa Rusijom, naravno, nisu nastali zbog neslaganja povodom dešavanja na Kavkazu. Problem je mnogo prizemniji, a svodi se na to da Moskva neće prihvatiti vezivanje Kijeva za EU uz istovremeno zadržavanje statusa povlašćenog člana zadržanog još iz vremena zajedničke sovjetske otadžbine. Isto tako, u Rusiji nisu spremni da preko ukrajinske granice gledaju na NATO i njegovu oružanu silu. Pitanje opstanka ruske Crnomorske flote na Krimu samo je delić tog mozaika.

Nove okolnosti

Naravno, ne bi trebalo prenebregnuti dešavanja na međunarodnom planu. Rusija se posle kavkaskih događaja i definitivno nametnula kao velesila. Dokaz toga je i podatak da je njena odlučnost da očuva i proširi svoje strateške interese već izazvala i nesuglasice između Evropske unije i NATO-a. Sa druge strane, SAD imaju probleme i na domaćem terenu, posebno u ekonomiji. Izgleda da će administracija Džordža Buša svojim naslednicima ostaviti državu u priličnom rasulu. U takvim okolnostima traži se prava kombinacija za parlament. Vreme je kratko, a čuda niko ne očekuje. Analitičari opominju da dokle god se u Vrhovnu radu ulazi po partijskim spiskovima, a ne prema poverenju koje u narodu uživaju pojedini deputati, podele neće izostati.

Ali, vratimo se pitanju: ko deli Ukrajinu? „Stabilizacija političkog života u zemlji biće moguća tek posle predsedničkih izbora koji padaju 2010“, izjavio je prošle godine Taras Černovil, deputat Rade iz redova Partije regiona Viktora Janukoviča.

Izgleda da je tu i glavna linija podele.