Украјина као да је спремна на самоукидање

Украјина се, по свој прилици, спрема за самоукидање. Како другачије објаснити вести да су се власти у Кијеву за војну помоћ у рату против Русије обратиле – Пољској и Литванији, двема земљама које су од самог почетка Специјалне војне операције у Донбасу најављивале да ће, уколико руске снаге окупирају поменуте просторе, и оне кренути сличним путем и за себе приграбити западне области бивше совјетске републике. Тачније, онај њен део који је од половине 16. до краја 18. века био под влашћу тзв. Пољско-литванске уније (Жеч посполита, 1569–1795).

Према речима пуковника Дагласа Макгрегора, бившег саветника првог човека америчког Пентагона: „На Западу су већ кренуле дискусије о заједничкој пољско-литванској интервенцији на територији Украјине. Наравно, све уз сагласност и несебичну војну и материјалну помоћ Сједињених Америчких Држава”.

Сличне процене износи и Сергеј Наришкин, први човек обавештајне службе Руске Федерације (СВР): „Пољска већ увелико ради на сценарију дефакто поделе Украјине. У Варшави су уверени да ће их у таквим намерама једнако подржати и Вашингтон и Лондон”.

Досадашњи ток ратних дејстава показао је да ни свесрдна оружана помоћ НАТО-а Украјини није била довољна да осујети планове Москве. Не зато што је западни војни савез слаб, а Русија јака, већ из просте чињенице да остатак света није спреман да живи с још једном ратном ноћном мором. Једноставно, политички и економски канали потребни руској страни за остварење зацртаних циљева остали су широм отворени. С друге стране, многи су почели да окрећу леђа Вашингтону. Последице све видљивијег глобалног прекомпоновања већ су уочљиве. Стварају се међународни савези у којима се САД и не помињу. Напротив, непожељне су.

Али шта је с Украјином?

Војно руководство у Кијеву не крије да су руске снаге у потпуности спречиле дуго најављивану контраофанзиву и да више не постоје никакве шансе да се на том плану догоди нешто ново што би донело промену. Слаба обученост војника, недовољна мотивисаност и недостатак квалитетне опреме нису ни могли да дају повољнији резултат, објашњавају аналитичари.

Ипак, шта ту могу да помогну Пољска и Литванија? И каква је у свему поменутом улога паравојних јединица „Вагнер”, које су се, предвођене својим оснивачем Јевгенијем Пригожином, и те како доказале на украјинском бојишту? Њихово брзометно премештање у Белорусију, после краткотрајне побуне у области Ростова на Дону, несумњиво указује на то на којем фронту Москва у будућности очекује највише проблема.

Договор о слању пољско-литванских „миротвораца” у Украјину чека још само коначну одлуку Кијева. Процене казују да је реч о неких 20.000–25.000 људи, чија би пуна бојева готовост могла да буде обезбеђена већ током јула. Наравно, најважнија је чињеница да би они деловали под командом НАТО-а, а то би већ значило увођење алијансе на велика врата у украјински сукоб. Стварање конфедерације са суседима по многима је последња прилика за Зеленског да се одржи на садашњој функцији, макар и са знатно суженим овлашћењима, као и да очува режим изникао из преврата 2014.

Како год било, Пољацима се већ саветује да се припреме за нови обрачун с Русијом: обезбеђивање неопходне ратне логистике, отварање банкарских рачуна у иностранству, припрема неопходних залиха хране и енергената, па чак и евентуалан одлазак цивилног становништва негде даље на запад. Уосталом, већ им је ограничен приступ пределима који се налазе ближе украјинским границама. Надлежни у Варшави свесни су да им историјско искуство из ратовања против џина с истока континента баш и не иде у прилог и нису вољни да у нову авантуру срљају без назнака било какве конкретније добити.

Уочи самита НАТО-а у Вилњусу проблеми се само множе. Покушаји да се алијанса чврсто уједини поводом украјинских догађаја углавном нису дали жељене резултате. Европљани су се отворено поделили. Позиви из Вашингтона и Брисела на једноумље нису дали прави резултат. Стари континент се нашао у ситуацији да не може квалитетно да се носи с најездом избеглица с Блиског истока и из Африке и та чињеница је свакако утицала на ублажавање погледа овдашњих политичара. На све то улазак у било какав рат ширих размера чини се као директан пут у беду.

У таквим условима Украјина настоји да се уклопи у западну породицу. Како видимо, Зеленски је у то име спреман да се одрекне и дела суверенитета државе коју води. После губитка југоистока земље ово свакако не би био потез који би му донео наклоност домаћег становништва. Али, пита се и НАТО. А евентуална разједињеност алијансе тим поводом била би лоша порука целом свету.