Сага о изгубљеном новчанику

Пре неколико дана у близини моје зграде, на трамвајским шинама Булевара краља Александра, нашао сам подебели, црни, доста ношен новчаник. У близини су пекара и продавница ауто-делова. Ушао сам у обе и питао да ли се неко јављао да је заборавио новчаник. После негативних одговора, понео сам га кући. Отворио сам га очекујући да негде постоји нека адреса, телефон или било какав траг о власнику. Узалуд.

У њему лична карта особе око 35 година, али без адресе, здравствена књижица с подацима о власнику, али без елемената за контакт, картица индивидуалног осигурања, банкарска и још неке картице, мени непознате, али, претпостављам, важне власнику.

У новчанику су биле и новчаница од 20 евра, 2.000 динара и још нека сића, све у свему – око 5.000 динара. Неком мало, неком и превише.

Напомињем, због даље приче, да сам дан пре тога изашао из болнице с уграђеним пејсмекером и строгим упутама о мировању.

Како нисам био баш мобилан, позвао сам полицијску станицу којој припада место на којем сам пронашао новчаник, као и моје место становања. Међутим, на очекивану помоћ нисам наишао. Објаснио сам шта се догодило, навео количину пара и картица у новчанику и замолио да на основу личне карте покушају да нађу власника и да му дају мој број телефона, да се јави да му предам новчаник. Женски глас, дежурна особа у станици, рекла ми је да морам да дођем у станицу, да предам новчаник и да се направи записник о месту налажења, нађеним документима и количини новца. Одговорио сам да због хируршке интервенције не могу да шпартам по граду и предложио да неко из полиције сврати до мене да му то предам. Дежурна је то одбила и поновила какав је поступак. Рекао сам јој да ми то не пада на памет. Нисам приметио да се много насекирала што нећу да испуним грађанску дужност стриктно како је прописано, као да би се тиме починио неопростив дисциплински или чак кривични прекршај.

Разговор је завршен и остао сам препуштен себи – наставити с тражењем или вратити новчаник тамо где сам га нашао.

Ставио сам се у ситуацију власника и разастро сва документа по столу да видим одакле да почнем, тачније – да проценим ко би ми помогао. Прво сам изабрао осигурање, чији сам број пронашао помоћу „Гугла”. Јавила се љубазна девојка, дао сам јој податке и пронашла је у систему осигурано лице, али није имала број телефона да га обавести о ситуацији и да му да мој број како бисмо ступили у везу. Не могу да верујем да осигуравајућа кућа нема број телефона клијента. У ствари, рекла је да то негде постоји, али да „није сигурна може ли да продре (хакује) број”.

„Бацио сам се” на картицу текућег рачуна, отвореног код једне наше реномиране банке. Лако сам на интернету пронашао број њеног кол центра и, зачудо, брзо се јавила оператерка (млада по гласу, одсечна, пословна и љубазна). Када сам јој објаснио своју муку и муку њеног клијента, брзо је дејствовала. Тражила је да прочитам са картице одређене бројеве, отворила систем и потврдила да је то њихов клијент. Замолила ме је за мој број телефона који би проследила клијенту када ступи у везу с њим, да ми се јави ради предаје докумената. Тако се завршила комуникација с банком.

Само неколико минута касније стиже позив веома узбуђене госпође, која каже да њен син, власник новчаника и њене картице (пензионерка, па све пренела на сина), већ сат и по тражи по Звездари где је изгубио новчаник. Затим се јавио и њен син и договорили смо се да се нађемо испред солитера у којем живим. Познао сам га по слици с личне карте. Прилично узнемирен, с неверицом гледа у моје руке, односно новчаник. Узима га, привија на груди. Онда га отвара, летимично гледа документа и вади 20 евра за поштеног налазача. Уз мало убеђивања, одустао је од награде. Паре нису моје, а проценио сам – он, стара мајка, пензија, ко зна колика је његова плата – да је њему потребан сваки динар из новчаника, а мени је било мило што је тако завршено.

Чуди ме, међутим, реакција дежурне полицајке. Изгледа да њима у полицији 5.000 динара (некоме је то можда за хлеб) и неколико докумената, чији би губитак требало оглашавати, па их поново вадити, не значе ништа ни по професионалној ни по људској линији.

Шта би било да сам, рецимо, пријавио да сам на улици, уз документа, пронашао 100.000 евра? Да ли би и онда рекла да их донесем, да правимо записник, да их предам, ако ми је воља, а да она не може другачије?

Драги читаоци, верујте ми да предатих 5.000 динара више вреде сину и мајци него што би 100.000 евра вредело неком другом.

Никола Драгојловић,
пензионер, Београд,