Што више удараца добијемо, одлучнији смо да засенимо

Карлове Вари – Било је занимљиво и важно разговарати са либанском редитељком Муњом Аки те још увек пандемијске 2021. године, на Венецијанском фестивалу, где је представљала филм „Коста Брава Либан”, са глумицом и редитељком Надин Лабаки и палестинским глумцем Салихом Бакријем у главним улогама. Тај филм је сниман 2020. године у тренутку када се догодила катастрофална експлозија у бејрутској луци и када је готово пола либанске престонице остало у рушевинама.

Већи део Муњине филмске екипе, па и она сама, имали су тешке повреде, а усред тог тешког хаоса сви они су се нашли и пред тешком одлуком: наставити снимање филма или га напустити. Њихово суочавање са последицама катастрофе, растрзаност између чврстог веровања у трансформативну моћ филма и дубоког осећаја цинизма на рачун његове способности да утиче на промене у нацији погођеној економским превирањима и друштвеним колапсом – све то се нашло сада у дугометражном документарном филму „Плес на ивици вулкана” сценаристе и редитеља Сирила Ариса, који се такмичи за награде „Кристални глобус” на 57. КВИФФ.

Сирилов филм на несвакидашњи начин, филмским језиком и у пуном динамизму, бележи борбу и отпорност филмске екипе Муњиног филма, док настоји да пронађе смисао и сврху у свом раду усред разарања. За „Политику” аутор „Плеса на ивици вулкана” каже: „Већ после првог покрета камере када није постојао почетни план, већ само импулс који је довео до радозналости о мојој судбини, судбинама мојих пријатеља и колега, о судбини читаве земље која тоне у економску кризу и друштвени колапс, знао сам да треба да покушам да све то забележим и покушам да схватим.”

Сирил појашњава и следеће: „У региону заробљеном у политичким сукобима и економским потешкоћама уметност је одувек сматрана луксузом, не само од стране већине арапских влада већ и од стране опште популације. Дакле, када је дошло до експлозије, било је неизбежно да се запитам да ли оно што радимо уопште има утицаја и смисла. Зато сам филм поставио као неку врсту истраживања о малој вредности уметности у временима кризе. Пре свега, ово је медитација о губитку града какав више не постоји, о губитку живота који више не постоји и губитку сопствености која можда неће васкрснути, чак ни са филмом који се снима.”

С обзиром на то да припада уметничком братству с којим дели судбину незавидне позиције и у земљи и у граду у којем је рођен и с обзиром на то да се тог 4. августа 2020. догодила катастрофа која их је све замрзла и оставила у тешким ранама, Сирил каже да се запитао где се сада уклапа у тој опустошености и девастираности.

„Као уметник, конкретно, као филмски стваралац, питао сам се шта је заиста улога уметности у овим временима. Нисам имао одговор, само сам почео да снимам у покушају да га нађем.”

После тешког губитка, сматра Сирил, долази и поновно рођење. „Знате, када стварате и успете у стварању нечега, какав год да је исход, сама чињеница да је уложен напор да се нешто створи даје довољно наде и може се квалификовати као препород. Мислим да је губитак живота који смо имали пре тог 4. августа траума наше генерације. Мислим да су и наши родитељи имали трауму пролазивши кроз 15 година рата, тада нисам био рођен, али сам његове последице осећао током одрастања. Мислим да је за моју генерацију ово наш рат. Ово је наша траума, и постоји живот пре и постоји живот после тога.”

У свом узбудљивом документарцу Сирил Арис бележи и сцену разговора редитељке Муње Аки са својим оцем, изневши му све своје дилеме у вези са наставком или прекидом снимања филма „Коста Брава Либан”. У тој сцени отац говори: „Немојте на то гледати као на смрт, гледајте на све ово као на васкрсење.” Сирил каже да му је та сцена веома важна јер управо говори о томе да „што више удараца добијемо, то смо одлучнији, не да заблистамо, већ да засенимо”.

На питање да ли има свест о томе да смо сви некада Бејрут називали „Паризом Медитерана”, Сирил Арис одговара: „Читао сам о томе, такав Бејрут одавно не постоји. Знате, историјски гледано, ако погледате све деценије уназад у Либану, не постоји ниједна у којој није било дубоке кризе – политичке, економске, друштвене, безбедносне. Ипак, то је земља која живи динамично и има сналажљиве људе кратког памћења. Патимо од потпуне амнезије и не размишљамо о прошлости. А чињеница је да нам се историја понавља, а лекције нисмо научили. Све то захтева више труда од стране друштва, да призна грешке, а то је тешко.”

На питање како сачувати људско достојанство у немилим временима, Сирил одговара: „Имао сам осећај да смо изгубили достојанство. То је реалност и морам да се носим са тим. Али, било је или да седим код куће и оплакујем то што нам се десило или да се покренем и урадим нешто. И снимио сам овај филм, а моји суграђани су преузели ствари у своје руке и почели да постављају соларне панеле како би зграде и улице имале струју. Много посла су становници Бејрута урадили самоиницијативно.”

На коментар да је велики проблем живети са политичарима који нису довољно зрели, Арис одговара: „Нису довољно зрели? Веома сте фини у изражавању, то би они схватили као комплимент.”