Коров „поразио” ратнике

Бела Црква, Свети Јован – вашар. Седми јул, први метак. Устанак. Прва жртва, војник Словенац надомак села Нови Брачин, општина Ражањ. Сељаци тежаци подигли су споменик с именима страдалих у ратовима од 1912. и именима страдалих у Другом светском рату.

У позадини некадашњи Задружни дом, срушен и очерупан до темеља, за који је мој најстарији брат Радољуб, уз очеву сагласност, дао око 20.000 цигала спремних за зидање куће, а остали сељаци, сви одреда, како је ко могао и имао. Дуго је служио, прво за школске приредбе, а потом за све манифестације радосног карактера. Ограду спомен-простора војнику, начињену од кованог гвожђа, старију од 80 година, неко је исекао и однео. Испред дома и споменика – корова „за извоз”.

А некада, прва позорница у Србији амфитеатралног типа, урађена за први фестивал у Србији „Кад фрула засвира”, чији су промотори били чувени солиста Радио-Београда Сава Јеремић из Послона и Радојка и Тине Живковић. Село је направило и зграду поште и амбуланте и месне заједнице, уредило школски простор и базен између игралишта и Јовановачке реке. А онда та река пре неколико година однесе мост (војска постави понтон), Турци изградише нови, а базен и околина око споменика постадоше укоровљено ругло.

Када сам 7. јула пошао да, као и много година пре тога, одамо пошту борцима из овог малог села палим у великим ратовима – нигде никог, осим корова. Као да је неко трансплантирао заборав, али и одрицање од трајања. За рушевине дома само чуђење, нико не зна шта се с њим догодило. Све разнето – и цреп и цигла и грађа, подови, опрема уништена.

Нико не зна историју догађаја, а погинули борци с слика на споменику не могу да се повампире. Сељаци и ја тугу везујемо за позитивна очекивања из будућности.

Радмило Тодосијевић,
резервни пуковник војске Србије, професор емеритус