Коришћење љубави

Опера „Дон Ђовани”, најављена као весела драма у два чина В. А. Моцарта, према либрету Лоренца де Понтеа биће изведена 20. и 21. септембра као пета премијера 42. Битефа на Београдском сајму, у продукцији Југоконцерта. Концепт и режију потписала је Бојана Цвејић, диригент је Премил Петровић.

Премил Петровић је дипломирао на Факултету музичке уметности у Београду, а студије дириговања завршио на Високој школи за музику „Ханс Ајслер” у Берлину. Добитник је престижних стипендија Хајнрих Бел и Академије Немачке банке – Музички театар данас, у оквиру које је слушао интерпретативне курсеве највећих диригената данашњице.

Дон Хуан (шпански), Дон Жуан (француски), Дон Ђовани (италијански), заводник, женскарош, бунтовник... доживео је бројне трансформације кроз дугу историју европске културе. Каквог ћемо га срести на 42. Битефу?

Дон Ђовани је уз Фауста најважнији нововремени европски мит. Трансформација се првенствено изражава у тумачењу лика Дон Ђованија од изразито негативног до позитивног, од преступника, грешника, деструктивца, злочинца до хероја, очаравајућег љубавника, бунтовника, жртве друштва. У нашем времену чини ми се да најактуелнији проблем лика Дон Ђованија лежи у конзумирању, коришћењу љубави. Моцарт Дон Ђованија не вреднује, он га само приказује. Или можда још тачније, Моцарт све ликове које је створио воли. То се јасно види из музике коју им поверава. Мени је у овој опери најзанимљивије непрестано мешање љубави и смрти, ероса и танатоса, спајање, везивање, живот, и са друге стране – деструкција, силе уништења, бег од везе, усамљеност. То се у нашој музичкој интерпретацији најјасније испољава у интензивирању свих контраста које ова партитура нуди.

Да сте окренути новим формама потврђује и опера „Дон Ђовани” која, тражећи покрет у жудњи, постаје кореографија гласова и тела, видљивог. И чујног...

Редитељка Бојана Цвејић и ја смо пре више од десет година почели заједно да правимо опере. Делимо исту страст за ту уметничку форму, али и свест о њеној проблематичности. За разлику од вербалног позоришта или плеса, опера се и у великом свету естетски и даље налази у деветнаестом веку, а социјално представља најјаснији вид друштвене репрезентације позног капиталистичког друштва. Одлазак у оперу јесте одлазак у музеј у коме је, ипак, најбитније представљање хаљина и накита, статуса током пауза. Бојана и ја дубоко верујемо да опера може да буде нешто друго, да може да буде жива и савремена. Поред истраживања гласовних и физичких могућности певача, у нашим операма мења се и улога публике. Од пасивног посматрача догађања, публика постаје активни учесник у радњи.

Студиозно приступате сваком новом делу, перфекционистички се залажући за чистоту звука?

Да, можда реч перфектност добро описује шта ме у музици највише занима. Прецизност или чистота звука не морају да резултирају перфектношћу, они чак ограничавају. Врло често је управо непрецизан или нечист звук онај који износи истину музике. На крају крајева, уколико добар музичар греши, то значи да има храброст да истражује, да покушава да превазиђе себе. Најбољи музичари ризикују. Битно је да се прави жива музика, да се ствара узбудљив и жив свет. Харнонкур је у праву кад каже – сваки добитак на сигурности је губитак на лепоти.

Најпривлачније у послу диригента јесте да се људи инспиришу да дају оно највише и најбоље из себе. Како то Вама успева ?

То није најпривлачније, то је неопходно. У најбољем супротном случају имате прецизну и досадну музику. У послу диригента више од властите спремности, анализе и интерпретације музике, од знања и технике, који се подразумевају, битнија је психологија, умеће рада са људима, као и љубав и поштовање према музичарима. Дириговање је зрачење.

Колико је тешко ускладити оркестар и певаче ?

Оркестар и певачи су саговорници, чији се односи непрестано мењају. Понекад оркестар представља само пратњу, позадину, боју за нечије излагање, најчешће је равноправан саговорник у дијалогу, а понекад оркестар износи потпуно супротне идеје, у конфликту је са певачима. За диригента је најважније да схвати или створи смисао музике са променљивом улогом појединих елемената у различитим тренуцима.

Време великих диригената – диктатора је прошло јер оркестар више није само инструмент који извршава замисли. Шта Вам је у том систему најинтригантније ?

Размена идеја је оно што ме највише занима. Раније су оркестри извршавали замисли диригента, деца су свирала како тата каже. Данас рад диригента са оркестром изгледа као размена равноправних, зрелих личности и музика се ствара у том међупростору, као плод заједништва диригента и оркестра. Радост лежи у заједничком откривању могућности музике.

Сарађујете и са другим домаћим уметницима – Исидором Жебељан, Ањом Ђорђевић... Каква је будућност српске музичке сцене ?

Још увек нисам пророк, али иза имена које сте навели, чини ми се да је будућност српске музичке сцене – врло женска. Већ годинама сарађујем са Бојаном, Исидором, Ањом и то су врхунске уметнице које апсолутно могу да стану уз највећа светска имена данашњице. Пре две недеље премијерно смо извели нову оперу Исидоре Жебељан  „Маратонци” на фестивалу у Брегенцу, Аустрија. Имали смо огроман успех, овације и фантастичне критике. Када у конкуренцији са најбољима, нова опера Исидоре Жебељан добије и као композиција, и као извођење највеће оцене, онда је то ваљда неки знак за овдашњу културу да схвати кога има у својој средини. У свим озбиљним европским културама државе много улажу у своје водеће уметнике. То није случај са нашом земљом. Људи су препуштени сами себи. Било би јако важно да држава схвати шта су приоритети у српској култури, ко су људи који заслужују да буду подржани.