Страх јачи од патње

Од почетка године у Србији су убијене 22 жене, које су лишили живота њихови најближи – мужеви, емотивни партнери и пасторци. Овој суровој статистици фемицида свакако треба придружити податак да је током протекле године 27 жена убијено у породичном насиљу, а у претходних десет година страдало је више од 300 жена. Нажалост, психолошка „аутопсија” жртава фемицида често показује да су оне годинама трпеле насиље, због чега се у јавности често чује питање зашто жене остају у насилној вези, због чега годинама трпе насиље и враћају се насилнику, након што покрену све правосудне механизме како би окончале њихов партнерски или брачни однос.

„Важно је разумети да ниједна веза не почиње насиљем, већ заљубљивањем и идеализовањем партнера, због којих жена може да буде „слепа” на прве знаке злостављања или да им даје другачије тумачење, јер постоји велика жеља да се однос сачува. Ако мушкарац постане груб према њој или је удари, жена сматра да је она нешто урадила да би испровоцирала његову реакцију и најчешће не доводи у питање његове емоције или његов насилни карактер. Што жена више инвестира у неко везу – емотивно или временски – веће су шансе да ће покушати да је „спасе”, а што смо више емотивно уплетени у неки однос, то смо мање рационални. То не важи само за партнерске већ и за родитељске и породичне односе, због чега жене могу годинама да трпе насиље и од својих очева, синова или кћерки. Важно је разумети да партнерске везе често функционишу по принципу „ред насиља – ред меденог месеца” јер насилник зна да би га жена оставила ако би он нон-стоп био агресиван према њој. Након сваког насилног чина он се извињава, купује јој поклоне, или је нежнији него иначе, па је жена још уверенија да је проблем у њој, а не у њему. Она не верује својим очима и својим ушима, рационализује или романтизује сваки његов насилни акт, сматра да је „љубоморан јер је воли” и не зна да сваки пут када опрости батине, тоне све дубље у живо блато насиља”, објашњава Тања Игњатовић, психолог Аутономног женског центра, која више од две деценије ради са жртвама насиља.

Иако се стиче утисак да све насилне везе личе једна на другу, мотиви жена за останак у насилној вези могу бити веома различити – неке од њих живот је ухватио у друге „замке” и оне су у међувремену добиле децу, а остале без посла, неке су економски зависне од супруга, некада немају подршку од своје примарне породице, а некада им и брачни саветници поручују „боље некакав отац него никакав”. Неке знају да судски процеси трају бескрајно дуго и захтевају време, новац и емотивни ангажман, а некад су толико застрашене претњама насилника да ће убити њу или децу или да ће дићи руку на себе да ни не помишљају о одласку.

„Родитељство је озбиљна препрека за доношење одлуке о напуштању насилника, а многа истраживања говоре да би животне одлуке жена биле потпуно другачије да нису мајке. Неке од њих процењују да би им самосталан живот са децом био тежи и напорнији него останак у насилном браку, неке имају подршку примарне породице. Неке немају где са децом након напуштања насилника, а некада и деца траже да се врате у свој дом, јер не желе да живе ни у Сигурној женској кући, нити на бабиној и дединој адреси. Неке жене живе у страху да ће се насиље интензивирати ако оставе насилника или знају за неки догађај из његове прошлости који сведочи да је он у стању да учини нешто најужасније”, објашњава наша саговорница.

Тања Игњатовић додаје да некад жене направе план да ће оставити насилника „када деца заврше школу” или када промене посао, а некада се деси да не добију поверење професионалаца, па одустају од судских процеса. Осим тога, женама које су професионално остварене и уживају велики социјални углед често је тешко да признају да су неуспешне у приватној сфери и да трпе насиље, па одлучују да то остане њихова мрачна тајна. Нажалост, често се дешава да жене које годинама трпе батине имају толико ниско самопоштовање да једноставно немају снаге да изађу из зачараног круга насиља.

МУП отворио бесплатну телефонску линију доступну 24 часа

У Оперативном центру МУП-а Србије отворена је телефонска линија 0800 100 600, која је бесплатна и доступна 24 часа, на коју се пријављују догађаји насиља у породици на нивоу целе земље, а пријава је могућа и преко телефона 192.

Како за „Политику” истичу представници МУП-а Србије, насиље се може пријавити лично у просторијама институције, телефоном, писмено, путем поште или путем мејла. Приликом пријављивања насиља, пријавилац може остати анониман и у сваком случају пријава ће бити разматрана. Пријава се може поднети у било којој полицијској станици или испостави, без обзира на адресу становања жртве или учиниоца насиља. Лекарски налаз са документованим повредама жртва насиља не мора да достави одмах по пријави насиља. Она то може да учини накнадно и то полицијској станици у којој је насиље пријављено или надлежном тужилаштву.

За примену Закона о спречавању насиља у породици надлежни су полицијски службеници МУП-а Републике Србије, криминалистичке полиције и полиције опште надлежности, који су од 2017. до 2022. године били полазници специјализоване обуке, на којој су стекли знања и вештине поступања у области породичног насиља. У овом периоду у пет циклуса обуке укупно је обучен и сертификован 2.581 полицијски службеник за примену Закона о спречавању насиља у породици.

Помоћ Виктимолошког друштва Србије прошлог месеца потражиле 23 особе

У периоду од 1. до 30. јуна Виктимолошком друштву Србије обратиле су се 23 особе са различитим врстама проблема – 18 жена и пет мушкараца, а поред особа које су се јављале и раније, 17 особа је први пут у овом периоду контактирало са службом за помоћ и подршку жртвама ове невладине организације. Како наводе представнице Виктимолошког друштва Србије, у протеклих месец дана јавило се једанаест особа са проблемом насиља у породици, девет особа које су биле жртве насиља на радном месту и три особе које су биле жртве насиља ван радног места и породице. Они подсећају да све жртве насиља и других облика криминалитета могу да контактирају са службом за помоћ и подршку Виктимолошког друштва Србије сваког радног дана путем телефона 011 22 88 040; 0655486421 и 063356613, преко мејла [email protected], или преко вајбер, воцап, фејсбук и инстаграм налога Виктимолошког друштва Србије.

Од јануара 22 фемицида

Тиктокерка Ноа Миливојев, чији је нестанак пријављен средином јуна и чије је тело полиција пронашла у стану у Улици цара Лазара, 22. је жртва фемицида од почетка године, упозоравају представнице женске невладине организације ФемПлатз. Оне истичу неопходност формирања независног државног тела за праћење фемицида које би у сваком појединачном случају анализирало како је дошло до убиства жена и установило да ли су институције система направиле пропуст. Осим тога, представнице ове женске невладине организације траже да се фемицид третира као посебно кривично дело, односно као тешко убиство, јер се због садашњег прописа убици често изриче казна од осам или девет година затвора.

„Чињеница да у Србији једна жена недељно страда у породично-партнерском контексту говори да се Закон о спречавању насиља у породици не примењује на адекватан начин, а наша анализа показује да нико не контролише примену хитних мера заштите жртве од насилника”, оцењује програмска директорка организације ФемПлатз Косана Бекер.