МАЛА НОЋНА СТРАЖА

У знаменитим есејима о истини и лажи у политици, Хана Арент посебно указује на ону политику и политичке одлуке које почивају на самозаваравању. Као пример наводи једну средњовековну анегдоту о стражару који се ноћу досађује на бедему града па подиже узбуну. Сав град потрчи да брани зидине од напада, а стражар је међу њима, уверен да је град нападнут.

Тако и ови наши, што су на власти, почесто се самозаваравају, па и кад треба и кад не треба врте се у опасним круговима претераног оптимизма и суморне депресије.

Неке лекције могу се научити и од холандског министра иностраних послова. На питање шта ће бити с послом око српског интегрисања у европске институције после хапшења Ратка Младића, овај је, министар, хладно одговорио: „Прво га ухапсите, па ћемо после да видимо.” Понекад, збиља, трезвеност звучи као врхунски цинизам, али то тако изгледа само нама, односно само онима који су прегрејали сопствена и народна очекивања да би на бриселском ручку свих 27 министара ЕУ могло да прогута чињеницу да сарадња с Хашким трибуналом још није у потпуности реализована.

То је чињеница, а самозаваравање је било веровање да смо ствар опослили. Било је готово дирљиво гледати ове наше кад су у предвечерје бриселског радног ручка схватили да од посла нема ништа. Недељу дана пре тога Брисел је походила политички најјача делегација Србије с Борисом Тадићем на челу, председником државе, а у пратњи су били Мирко Цветковић, премијер, и Вук Јеремић, министар иностраних послова. И, после вечере са Соланом и састанака с другим високим бирократама ЕУ, гајили су наду да ће отпор Холандије бити сломљен. Ту наду су поделили с нама, а испало је да се и Белгија придружила Холандији у одбијању да одмрзну споразум.

Сад се ови наши самозаваравају да нас подржава 25 држава, чланица ЕУ, а чињеница је да треба да нас подржи 27 држава и да мора да се испуни формални услов за европско потписивање тог акта.

Оли Рен, комесар за проширење ЕУ, охрабрио нас је да ми једнострано применимо споразум. То се овде, у извесним круговима, доживљава као изузетан цинизам. Слободан Антонић је јуче, на истом овом месту, то описао као пут ка губитку елементарног самопоштавања. Али, рекао бих да је то такође облик самозаваравања о начину на који се чува политичко достојанство. Реч је о чињеницама, експертским проценама биланса и стања, и требало би применити све оно из споразума што доприноси напретку земље, без обзира на чињеницу да га ЕУ није ратификовала. Божидар Ђелић тачно каже: празан џак не стоји усправно.

Чини ми се, дакле, да у мерљив свет, мерљив барем по критеријумима користи и штете, није паметно уводити категоријални апарат који служи идеолошком замагљивању чињеница.

Видим сад да се вести с друге стране Атлантика примају с више оптимизма и ентузијазма него што би доличило чињеници да је Генерални комитет УН препоручио да се у дневни ред Генералне скупштине уврсти наша иницијатива да се од Међународног суда правде затражи мишљење о правној заснованости косовског проглашења независности и признавања те независности од извесног броја земаља.

Вук Јеремић указује, истина, на чињеницу да је то тек први корак и да на путу ка остваривању ове иницијативе има још препрека, али некако ми се чини да се самозаваравамо како наша ствар добро стоји. Реално, то вам изгледа као кад неки ваш предмет успете да предате у писарницу и сад чекате да буде обрађен у канцеларијама које ће донети решење о вашем предмету.

Уосталом, да ли се ми самозаваравамо идејом да се могу раздвојити питања европских интеграција и косовске независности? Да ли су то два одвојена процеса?

Не знам ко ноћу стражари на бедемима српске владе, али ако тај викне – узбуна! – сви би поверовали. С добрим разлогом. И не само због ствари описаних у овом тексту. Чињеница је да влади иде на руку распад у опозиционим редовима, али не бих им препоручио да се самозаваравају да ће то још дуго бити тако.

Главни уредник недељника „Време”