Од септембра нова врста психолошке помоћи жртвама два масакра

Психосоцијална помоћ деци, родитељима и наставницима директно погођеним масакром који се 3. маја догодио у Основној школи „Владислав Рибникар” пружа се у омладинском позоришту Дадов – без заказивања, упута и здравствене књижице, а на овој локацији помоћ стручњака за ментално здравље биће доступна до септембра. Како у разговору за „Политику” истиче Хана Кораћ, психолог у Институту за ментално здравље у Београду и члан Радне групе за подршку менталном здрављу и сигурности младих, која је основана након масакра у основној школи на Врачару и селима у околини Смедерева и Младеновца, у јуну је реализовано 317 интервенција са децом, родитељима и наставницима, а у текућем месецу је због смањеног интересовања дискретно смањен и број стручњака који пружају психолошку помоћ и подршку. Са друге стране, интензивно се ради на осмишљавању модела пружања психолошке помоћи деци, родитељима и наставницима који ће се 1. септембра вратити у клупе једанаест школа које су у масовним убиствима изгубиле ђаке, али и тражењу нових локација где ће им та помоћ бити пружена.

„На позив Владе Србије, тим стручњака из Норвешке који су били укључени у пружање помоћи преживелима у масовном масакру на острву Утоја, био је у посети Београду и стручњацима за ментално здравље пренео своја искуства у превазилажењу трауме и раду са жртвама. Један од првих савета који смо од њих добили био је да морамо неговати тзв. проактиван приступ, јер не можемо очекивати од свих особа којима је потребна помоћ стручњака за ментално здравље да ће ту помоћ и затражити. Та проактивност се, између осталог, односи на чињеницу да смо ми ти који треба да зову родитеље и наставнике и питају да ли је њима или њиховој деци и ђацима потребна помоћ”, каже Кораћева.

Међутим, како је указала, наш Закон о заштити података о личности штити идентитет особа.

„То у пракси значи да ми не можемо да зовемо родитеље или наставнике телефоном и нудимо нашу стручну помоћ – то може само школа. Због тога смо се ми потрудили да школској управи и средствима јавног информисања дамо што прецизнија упутства на којој локацији ми нудимо психолошку помоћ и подршку, јер из искуства са масовним убиством у Норвешкој знамо да су се код неких особа симптоми посттрауматског стресног поремећаја јављали и годину дана након масакра. Зато је важно што пре затражити, односно понудити помоћ стручњака”, објашњава Хана Кораћ.

Наша саговорница додаје да су им колеге из Норвешке понудиле један инструмент за процену стања деце – то је врста полуструктурисаног интервјуа на који деца одговарају уз помоћ психолога, који стручњацима помаже да децу разврстају у три категорије.

„Знамо да је највећи број деце која су били (ин)директни сведоци масакра сада добро и да се налази у тзв. зеленој зони. Претпостављамо да се један проценат ђака налази у тзв. наранџастој зони у којој им је потребна додатна помоћ и подршка психолошко-педагошке службе школе, као и да се мали број деце налази у тзв. црвеној зони и потребна им је помоћ стручњака за ментално здравље из терцијарних здравствених установа. Важно је објаснити да то није инструмент који ће да „патологизира” децу – његова улога је да на време открије неке психолошке проблеме, како би деца добила одговарајућу помоћ. Тај инструмент је одобрила Радна групе за подршку менталном здрављу и сигурности младих, али ми морамо имати сагласност директора школе и савета родитеља, односно сваког родитеља понаособ за његову примену. Повратне информације о тестирању деце даваћемо само родитељима, а деци за коју буде процењено да се налазе у тзв. наранџастој зони биће понуђена психолошка помоћ и подршка у саветовалишту. Дакле, родитељи су ти који морају да дају сагласност и за тестирање деце, али и за пружање помоћи њиховим малишанима, а колики број родитеља је дао ову врсту сагласности, знаћемо тек у септембру”, истиче Хана Кораћ, додајући да ће помоћ у саветовалишту моћи да добију и деца са којом није рађен интервју, али која имају потребу за разговор са стручњаком. Она напомиње да ће посебан изазов бити и доћи у контакт са децом која су у јуну завршила осми разред и уписала средње школе, јер школама није дозвољено да психолозима дају личне податке ученика, ни бројеве телефона родитеља.

„Није лако ни деци, ни родитељима, ни наставницима и знамо да је један број њих и даље конфузан, збуњен и уплашен и да им је потребна помоћ. Сви би желели да се времепловом вратимо у 2. мај, односно у дан пре ужасног масакра који је променио наше животе и након кога више ништа неће бити исто. Нажалост, искуство нам говори да неке особе имају одложене симптоме и годину дана након великих трагедија – зато апелујемо на све особе да потраже помоћ стручњака”, закључује Хана Кораћ.