Od septembra nova vrsta psihološke pomoći žrtvama dva masakra

Psihosocijalna pomoć deci, roditeljima i nastavnicima direktno pogođenim masakrom koji se 3. maja dogodio u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” pruža se u omladinskom pozorištu Dadov – bez zakazivanja, uputa i zdravstvene knjižice, a na ovoj lokaciji pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje biće dostupna do septembra. Kako u razgovoru za „Politiku” ističe Hana Korać, psiholog u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu i član Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih, koja je osnovana nakon masakra u osnovnoj školi na Vračaru i selima u okolini Smedereva i Mladenovca, u junu je realizovano 317 intervencija sa decom, roditeljima i nastavnicima, a u tekućem mesecu je zbog smanjenog interesovanja diskretno smanjen i broj stručnjaka koji pružaju psihološku pomoć i podršku. Sa druge strane, intenzivno se radi na osmišljavanju modela pružanja psihološke pomoći deci, roditeljima i nastavnicima koji će se 1. septembra vratiti u klupe jedanaest škola koje su u masovnim ubistvima izgubile đake, ali i traženju novih lokacija gde će im ta pomoć biti pružena.

„Na poziv Vlade Srbije, tim stručnjaka iz Norveške koji su bili uključeni u pružanje pomoći preživelima u masovnom masakru na ostrvu Utoja, bio je u poseti Beogradu i stručnjacima za mentalno zdravlje preneo svoja iskustva u prevazilaženju traume i radu sa žrtvama. Jedan od prvih saveta koji smo od njih dobili bio je da moramo negovati tzv. proaktivan pristup, jer ne možemo očekivati od svih osoba kojima je potrebna pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje da će tu pomoć i zatražiti. Ta proaktivnost se, između ostalog, odnosi na činjenicu da smo mi ti koji treba da zovu roditelje i nastavnike i pitaju da li je njima ili njihovoj deci i đacima potrebna pomoć”, kaže Koraćeva.

Međutim, kako je ukazala, naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti štiti identitet osoba.

„To u praksi znači da mi ne možemo da zovemo roditelje ili nastavnike telefonom i nudimo našu stručnu pomoć – to može samo škola. Zbog toga smo se mi potrudili da školskoj upravi i sredstvima javnog informisanja damo što preciznija uputstva na kojoj lokaciji mi nudimo psihološku pomoć i podršku, jer iz iskustva sa masovnim ubistvom u Norveškoj znamo da su se kod nekih osoba simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja javljali i godinu dana nakon masakra. Zato je važno što pre zatražiti, odnosno ponuditi pomoć stručnjaka”, objašnjava Hana Korać.

Naša sagovornica dodaje da su im kolege iz Norveške ponudile jedan instrument za procenu stanja dece – to je vrsta polustrukturisanog intervjua na koji deca odgovaraju uz pomoć psihologa, koji stručnjacima pomaže da decu razvrstaju u tri kategorije.

„Znamo da je najveći broj dece koja su bili (in)direktni svedoci masakra sada dobro i da se nalazi u tzv. zelenoj zoni. Pretpostavljamo da se jedan procenat đaka nalazi u tzv. narandžastoj zoni u kojoj im je potrebna dodatna pomoć i podrška psihološko-pedagoške službe škole, kao i da se mali broj dece nalazi u tzv. crvenoj zoni i potrebna im je pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje iz tercijarnih zdravstvenih ustanova. Važno je objasniti da to nije instrument koji će da „patologizira” decu – njegova uloga je da na vreme otkrije neke psihološke probleme, kako bi deca dobila odgovarajuću pomoć. Taj instrument je odobrila Radna grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih, ali mi moramo imati saglasnost direktora škole i saveta roditelja, odnosno svakog roditelja ponaosob za njegovu primenu. Povratne informacije o testiranju dece davaćemo samo roditeljima, a deci za koju bude procenjeno da se nalaze u tzv. narandžastoj zoni biće ponuđena psihološka pomoć i podrška u savetovalištu. Dakle, roditelji su ti koji moraju da daju saglasnost i za testiranje dece, ali i za pružanje pomoći njihovim mališanima, a koliki broj roditelja je dao ovu vrstu saglasnosti, znaćemo tek u septembru”, ističe Hana Korać, dodajući da će pomoć u savetovalištu moći da dobiju i deca sa kojom nije rađen intervju, ali koja imaju potrebu za razgovor sa stručnjakom. Ona napominje da će poseban izazov biti i doći u kontakt sa decom koja su u junu završila osmi razred i upisala srednje škole, jer školama nije dozvoljeno da psiholozima daju lične podatke učenika, ni brojeve telefona roditelja.

„Nije lako ni deci, ni roditeljima, ni nastavnicima i znamo da je jedan broj njih i dalje konfuzan, zbunjen i uplašen i da im je potrebna pomoć. Svi bi želeli da se vremeplovom vratimo u 2. maj, odnosno u dan pre užasnog masakra koji je promenio naše živote i nakon koga više ništa neće biti isto. Nažalost, iskustvo nam govori da neke osobe imaju odložene simptome i godinu dana nakon velikih tragedija – zato apelujemo na sve osobe da potraže pomoć stručnjaka”, zaključuje Hana Korać.