Госпа од имиџа

ФОРМАТИРАЊЕ
Постмодерна и постфеминистичка жена протејских особина, не одвећ талентована нити заносно лепа, решена да себе редизајнира до у бескрај. Овако у чланку из лондонског „Обзервера“ од пре пуних шеснаест година британски прозаиста Мартин Ејмис описује феномен Мадона – грешећи једино у томе што покушава да објасни необјашњиво. Свака дефиниција Мадоне важи само једно лето, а често ни толико.

Све Мадонине метаморфозе мимоилазиле су се са описима, анализама и дијагнозама каријере која се једино може одредити као спој вртоглавице и рачунице. Ауторка голицаве монографије „Секс“ спремно је деведесет и неке позирала за фотографије и спотове као аутостоперка одевена у трикини: штикле, торбица и цигарета. Није јој дуго требало да се за потребе снимања филма „Евита“ преобрати у елегантну аргентинску хероину умотану у крзно и енглески штоф. Освојивши „Златни глобус“ за своју једину пристојну филмску улогу, Мадона је прешла у табор самохраних мајки; недуго након тога постала је смерна ауторка сабраних сликовница које чита болесној деци одевена у чедну цветну хаљину, са наочарима на носу које ће годинама доцније прославити једнако обичну и просечну Сару Пејлин. Мењајући боју косе, модне стилове и занимања, па чак и акценат у покушају да након удаје за британског редитеља Гаја Ричија постане симулакрум енглеске леди, Мадона је стање константне промене претворила у закон трајања.

Мартин Ејмис препознаје оно што је код Мадоне вечно: њену урођену аморалност и таленат за безобзирност. Проницљив читалац ће одмах знати да овде није реч о психолошком склопу, већ о бласфемичном еклектицизму. Мадона је у свом имиџу и сценском наступу интегрисала елементе културе који су увек били неповезиви: порнографију и религију; мултиетничност и транссексуалност; рококо и хипхоп; о кичу и пародији као универзалном зачину да и не говоримо. У католичке култове уградила је протестантску радну етику и редизајнирала их уз помоћ кабале; направила је од себе секси бабушку која има глас Бети Буп, осмех Мерилин Монро и књиговодствени ум Баје Патка. Бабушка се дала размонтирати у хиљаде ликова: лице са шоферске дуплерице, хипи филозофкињу, самохрану мајку, бисексуалну икону, кабалисткињу. У једном тренутку чинило се да је Мадона савршен маркетиншки производ чак и по томе што је имала уграђен „баг“: напрслину у оклопу и Ахилову пету у виду глумачке каријере константно одржаване на граници дебакла очајном глумом и скандалозном продукцијом.

Но напрслине су почеле да се шире: дуго вајан мермерни кип хладне и прорачунате блонд амбиције полако пуца и Мадонин педесети рођендан није тријумф мудрости већ контрола штете. Тело подлеже умору и грчу, тен сахне као свели першун, кадрови нових спотова смењују се брзином светлости како би се сакрила жалосна чињеница да је краљица победила све законе и димензије сем – времена. Каријеру почиње да разара понављање: али не оно фамозно, постмодерним филозофима драго „понављање у разлици“, већ механичко понављање, ходање уназад по траговима туђим и сопственим. Вербални флерт са папом на једном од првих концерата овогодишње турнеје пример је таквог механичког понављања себе, пример недозвољеног егзибиционистичког риплеја чудесног и шашавог документарца „У кревету са Мадоном“, где је, изговоривши чаробне речи: „Ја не прописујем; ја описујем“, Чиконеова цементирала свој уметнички кредо. Усвајање деце по континентима и бојама са пратећим правним компликацијама постало је жалостан пример механичког понављања нечега што су други урадили боље и тактичније много пре ње. Но Мадона је и овде ако не буревесник, оно посвећени верник промене, овај пут оличене у сасвим свежем идеалу усвојитељске породице као новог социјалног модела који ће умањити важност биолошких веза.

Мадона је главна јунакиња теоретичара културе и медија јер се они, за разлику од вазда згранутих литерата, не баве њеном мотивацијом за ноншаланцију: од истине у празној љуштури њеног духа дражи су им сценски и мас-медијски ефекти, уместо суштине они посматрају појаву. У студијама рода и културе „мадонологија“ је одавно област за себе. Но и најбеневолентнији теоретичари указују да Мадона никада није повукла јасну разлику између два оштро супротстављена статуса: статуса добровољне порно-играчке и статуса субверзивне краљице пародије. Ни све мене и експерименти нису дали одговор на дилему да ли је Мадонина сексуална политика перверзија или пак субверзија. Подражавајући сексуалне симболе попут Мерилин Монро у спотовима који реплицирају филмске класике, Мадона традиционалну слику женствености своди на маску, на духовиту и промућурну игру ниским побудама, док културни и национални идентитет своди на раздрагану маскараду. Мадона женску слабост комбинује са маскулином снагом, преплићући одлике женског и мушког тако да родно опредељење постаје ствар моде или стила – дакле, имиџа и свесне одлуке, а не фактора биолошког развоја и васпитања. Мадона је пример како у потрошачкој култури идентитет престаје да буде пројект развијања аутентичне личности: теоретичар Даглас Келнер анализира њен материјалистички реганизам, еротизовање религије, пародијску обраду феномена од дадаизма до госпела. Мит Мадониног успеха упорно подсећа на значај самодисциплине и упорности; Ејмис није био превише циничан кад је написао следеће: „Мадона поручује Америци да можеш постати славан онда када то желиш довољно жарко. А да жарко желе, то умеју сви“. Њена дискографија је увек на рубу плагијата и пародије, неинвентиван поклон у лепој амбалажи. Мадона је прва славна личност без шарма и харизме, но не и последња – сигурним кораком следе је Џ. К. Роулинг, Бритни Спирс и Џенифер Лопез.

Проблем Мадониних медијских стратегија лежи у самој поруци: како да је публика правилно схвати? Спотови у којима се користе рутинска средства и технике порно индустрије од бичева и корсета до стриптиза могу бити пример мртве равнотеже остварења мушке сексуалне фантазије, с једне, и разарања сексистичке филозофије, са друге стране. Чини се да су сваки нови шок и свака нова субверзија само погонско гориво индустрије Мадона, која бере профит и на Балкану и на Медитерану без разлике.