Историја као порно-дива

КЊИЖЕВНОСТ И ТАБУ 
Критичар Ненад Шапоња одавно је приче Саве Дамјанова окарактерисао као „тужне бајке за одрасле који су презрели за сваки смисао ван редукованих образаца и клишеа свакодневног живота“, „прозор у оно што би била 'Друга стварност'“ и уводећи у њих „неспутани ерос“. То важи и за најновију књигу нашег саговорника Саве Дамјанова, „Историја као апокриф“ у издању „Агоре“. А у међувремену, овај аутор постмодерне генерације, и редовни професор старе српске књижевности на новосадском универзитету, објавио је „Апокрифну историју српске (пост)модерне“ (издавач „Службени гласник“) која врло драстично преиспитује вредности историје српске књижевности.    

Ваше тумачење традиције ослања се на српски класицизам, насупрот национал-романтичарском валу, на фантастику и апартност једног Кодера, Стерије, Драгутина Илића, Јована Суботића, Лазе Костића, као носилаца модернизма. Шта је, по Вама, аутентична вредност те српске „побуњеничку периферије”? Због чега су скрајнути?

Зато што њихови текстови показују да уметност језика није оно што промовишу овдашњи књижевници и фарисеји, већ нешто много узбудљивије, изазовније и креативније: нешто што није од овога света – као ни само читање, уосталом! Наша „побуњеничка периферија“  цивилизацијски гледано има далеко веће потенцијале него оно што је проглашено доминантним током српске књижевности и културе, дакле – та вредносна питања превазилазе оквире поетике. На пример, ако је херојско-епска „пјесма народна“ (коју треба поштовати као битан експонат музеја српске духовности!) а не заумни и интерактивни Кодер оно што нас профилише у 21. веку, онда смо плусквамперфект савремене цивилизације.

Кривце за то видите и у „културним идеолозима” епоха – од светог Саве, Вука и Доситеја, до Скерлића, Марка Ристића… О каквој идеологији је реч, ко су идеолози текуће етапе српске књижевности и какву идеологију сада нуде?

Строгу, досадну и трагичну, без надахнућа, хедонизма и унутрашње лепоте. Можда сам најсликовитије одговорио на то питање у есеју „Зашто српска књижевност нема Раблеа?“: увек исти намргођен патетично-утилитарни поглед, увек доминирају нека „епохална питања“ (националноисторијска, културнополитичка, духовноморалистичка: квазиинтелектуална, све у свему!), увек књижевност мора да доказује свој легитимитет изван себе саме. Ни данас у нашој култури није заживела идеја истински ослобођеног књижевног говора, а пошто ја уметност схватам сасвим другачије (као подручје у којем је могуће све!) – не поштујем правила такве идеологије. Не мислим да сам због тога на великом губитку, осим ако се под губитком не  подразумева чињеница да све што радим у књижевности и животу има мање-више статус апокрифног, с малим изгледима да икада заиста уђе у тзв. канон. Међутим, ја ћу се радије заувек хранити светлошћу неканонског него што ћу трбухозборити и глумити патетику, како бих се умилио владајућој (апстрактно-стварној) културној матрици.

У есеју о историји читања постављате питање да ли је готово апсолутна слобода (анархија) културне продукције – односно неспособност садашњег система културе да вреднује доскора непостојеће феномене – довела до реалтивизације вредности? Шта је то што не подлеже старом систему вредности, на пример, на савременој српској културној сцени?

Све истински ново и другачије од владајућег канона, а тога срећом има – данас пре свега у тек откривеном простору Интернета и перцепцијским променама које он иницира. Књижевност, уметност и култура које рачунају на будућност свакако морају респектовати разноврсна искуства е-галаксије (Гејтсове, а не Гутенбергове!), као што су својевремено прихватана и искуства филма или рок музике. Јако је добро што наши културолошки талибани не региструју те иновације (или их се можда гнушају?), тако да оне остају изван поља њиховог анахроног вредновања: ја се надам појави нове вредносне мапе коју ће исписати генерација одрасла на тој наизглед анархичној културној продукцији, генерација којој ће баш зато динамичност, полифонија и зачудност бити примарне.

Као пандан „Апокрифној историји...“ управо објављујете књигу „безобразних прича“ (односно „роман-лакрдију“) „Историја као Апокриф“. У традицији ваших еротских „прички“, ове пародије још радикалније користе „безобразне“ речи и илустрације, несвојствене мејнстрим-књижевности. „Index citatnosti“ три књижевна часописа одбила су да објаве? Је ли реч о неразумевању уметности, или о провокацији? О рушењу табуа или преласку црте која уметност и ерос дели од порнографије?

Реч је о аутоцензури – исти уредници после су објавили још провокативније делове моје нове прозе, ваљда као компензацију те аутоцензуре. А она се (зачудо?!) није односила на мој слободан и ласциван  језик, већ на хуморно-профани третман националноисторијских и религиозних митологема (тј. стереотипова). Испада да је код нас већи безобразлук литерарно поигравање с разним вождовима или лицемерним клером него вулгарности у Скупштини, псовачка култура свакодневице и порнографска топика масмедија. Ту и јесте суштинска граница, утолико што уметност не признаје границе и табуе, што све чега се дотакне претвара у Другу (вишу) стварност, која ипак не кроји наше реалне животе већ нам омогућава отклон од њих и поглед са дистанце. Стихови и илустрације из „Index-a citatnosti“ (на крају „Историје као апокрифа“) каткад призивају папско-инквизицијски Index Librorum Prohibitorum јер неконвенционално обрађују (полу)забрањене теме, од духовности преко политике до сексуалности: њима се кришом храни машта наших највећих порнографа – чувара официјелне традиције и лажне мејнстрим-књижевности!

Приче (поглавља) у „Историји као апокрифу“ да би дочарале циркус историје, политике, религије... спрдају се с политиком, демократијом, филозофијом, владарима, тиранима, светињама и митовима... Свим оним што означавамо појмом цивилизација, шта год то значило?

Главна јунакиња моје нове прозне књиге ипак је Историја коју доживљавам као истинску порно-диву, а њене актере као врхунске перверзњаке којима један Маркиз де Сад није ни до колена! Пошто су углавном такви ликови креирали свеколику цивилизацију, она је испала бескрајно занимљива и изазовна: Ирационалност, Случајност и Игра најчешће су врховни, невидљиви закони; ми покушавамо да свему томе учитамо неки смисао и логику како бисмо потиснули наш истински страх од хаоса и смрти. Не постоји ништа толико озбиљно што није истовремено и неозбиљно, ништа толико свето да му се не можемо подсмехнути, ништа толико узвишено да би било лишено архетипске баналности.

Како Ваши студенти и академска јавност реагују на овакав дискурс који би се најмање очекивао од једног „доктуса поете“? 

Млађа публика (не само биолошки него и духовно млађа!) радо прихвата моје „несташлуке“, тако да се хтео – не хтео превасходно њој и обраћам: она добро зна да је забрањено воће најслађе! Једним од својих највећих успеха сматрам то што се моја прича у стиховима „Био једном један цар“ преписивала међу гимназијалцима и студентима, и у тој рукописној (често измењеној) верзији читала на журкама или као разбибрига током испитних рокова. С друге стране, немаштовити „академски“ духови најчешће ме доживљавају неозбиљно, каткад чак и као неког полулудог Хамлетовог потомка, мада њихову подсвест ипак заголица понешто од онога што пишем. Када ме је та (друголигашка!) екипа критиковали што сам се поводом „Гражданског еротикона“ и „Ремек-делаца“ појавио у „Плејбоју“, знао сам да су солидно упознати са материјом! Баш зато „Историју као апокриф“ и потписујем својом академском титулом – Проф. др Сава Дамјанов....