Istorija kao porno-diva

KNjIŽEVNOST I TABU 
Kritičar Nenad Šaponja odavno je priče Save Damjanova okarakterisao kao „tužne bajke za odrasle koji su prezreli za svaki smisao van redukovanih obrazaca i klišea svakodnevnog života“, „prozor u ono što bi bila 'Druga stvarnost'“ i uvodeći u njih „nesputani eros“. To važi i za najnoviju knjigu našeg sagovornika Save Damjanova, „Istorija kao apokrif“ u izdanju „Agore“. A u međuvremenu, ovaj autor postmoderne generacije, i redovni profesor stare srpske književnosti na novosadskom univerzitetu, objavio je „Apokrifnu istoriju srpske (post)moderne“ (izdavač „Službeni glasnik“) koja vrlo drastično preispituje vrednosti istorije srpske književnosti.    

Vaše tumačenje tradicije oslanja se na srpski klasicizam, nasuprot nacional-romantičarskom valu, na fantastiku i apartnost jednog Kodera, Sterije, Dragutina Ilića, Jovana Subotića, Laze Kostića, kao nosilaca modernizma. Šta je, po Vama, autentična vrednost te srpske „pobunjeničku periferije”? Zbog čega su skrajnuti?

Zato što njihovi tekstovi pokazuju da umetnost jezika nije ono što promovišu ovdašnji književnici i fariseji, već nešto mnogo uzbudljivije, izazovnije i kreativnije: nešto što nije od ovoga sveta – kao ni samo čitanje, uostalom! Naša „pobunjenička periferija“  civilizacijski gledano ima daleko veće potencijale nego ono što je proglašeno dominantnim tokom srpske književnosti i kulture, dakle – ta vrednosna pitanja prevazilaze okvire poetike. Na primer, ako je herojsko-epska „pjesma narodna“ (koju treba poštovati kao bitan eksponat muzeja srpske duhovnosti!) a ne zaumni i interaktivni Koder ono što nas profiliše u 21. veku, onda smo pluskvamperfekt savremene civilizacije.

Krivce za to vidite i u „kulturnim ideolozima” epoha – od svetog Save, Vuka i Dositeja, do Skerlića, Marka Ristića… O kakvoj ideologiji je reč, ko su ideolozi tekuće etape srpske književnosti i kakvu ideologiju sada nude?

Strogu, dosadnu i tragičnu, bez nadahnuća, hedonizma i unutrašnje lepote. Možda sam najslikovitije odgovorio na to pitanje u eseju „Zašto srpska književnost nema Rablea?“: uvek isti namrgođen patetično-utilitarni pogled, uvek dominiraju neka „epohalna pitanja“ (nacionalnoistorijska, kulturnopolitička, duhovnomoralistička: kvaziintelektualna, sve u svemu!), uvek književnost mora da dokazuje svoj legitimitet izvan sebe same. Ni danas u našoj kulturi nije zaživela ideja istinski oslobođenog književnog govora, a pošto ja umetnost shvatam sasvim drugačije (kao područje u kojem je moguće sve!) – ne poštujem pravila takve ideologije. Ne mislim da sam zbog toga na velikom gubitku, osim ako se pod gubitkom ne  podrazumeva činjenica da sve što radim u književnosti i životu ima manje-više status apokrifnog, s malim izgledima da ikada zaista uđe u tzv. kanon. Međutim, ja ću se radije zauvek hraniti svetlošću nekanonskog nego što ću trbuhozboriti i glumiti patetiku, kako bih se umilio vladajućoj (apstraktno-stvarnoj) kulturnoj matrici.

U eseju o istoriji čitanja postavljate pitanje da li je gotovo apsolutna sloboda (anarhija) kulturne produkcije – odnosno nesposobnost sadašnjeg sistema kulture da vrednuje doskora nepostojeće fenomene – dovela do realtivizacije vrednosti? Šta je to što ne podleže starom sistemu vrednosti, na primer, na savremenoj srpskoj kulturnoj sceni?

Sve istinski novo i drugačije od vladajućeg kanona, a toga srećom ima – danas pre svega u tek otkrivenom prostoru Interneta i percepcijskim promenama koje on inicira. Književnost, umetnost i kultura koje računaju na budućnost svakako moraju respektovati raznovrsna iskustva e-galaksije (Gejtsove, a ne Gutenbergove!), kao što su svojevremeno prihvatana i iskustva filma ili rok muzike. Jako je dobro što naši kulturološki talibani ne registruju te inovacije (ili ih se možda gnušaju?), tako da one ostaju izvan polja njihovog anahronog vrednovanja: ja se nadam pojavi nove vrednosne mape koju će ispisati generacija odrasla na toj naizgled anarhičnoj kulturnoj produkciji, generacija kojoj će baš zato dinamičnost, polifonija i začudnost biti primarne.

Kao pandan „Apokrifnoj istoriji...“ upravo objavljujete knjigu „bezobraznih priča“ (odnosno „roman-lakrdiju“) „Istorija kao Apokrif“. U tradiciji vaših erotskih „prički“, ove parodije još radikalnije koriste „bezobrazne“ reči i ilustracije, nesvojstvene mejnstrim-književnosti. „Index citatnosti“ tri književna časopisa odbila su da objave? Je li reč o nerazumevanju umetnosti, ili o provokaciji? O rušenju tabua ili prelasku crte koja umetnost i eros deli od pornografije?

Reč je o autocenzuri – isti urednici posle su objavili još provokativnije delove moje nove proze, valjda kao kompenzaciju te autocenzure. A ona se (začudo?!) nije odnosila na moj slobodan i lascivan  jezik, već na humorno-profani tretman nacionalnoistorijskih i religioznih mitologema (tj. stereotipova). Ispada da je kod nas veći bezobrazluk literarno poigravanje s raznim voždovima ili licemernim klerom nego vulgarnosti u Skupštini, psovačka kultura svakodnevice i pornografska topika masmedija. Tu i jeste suštinska granica, utoliko što umetnost ne priznaje granice i tabue, što sve čega se dotakne pretvara u Drugu (višu) stvarnost, koja ipak ne kroji naše realne živote već nam omogućava otklon od njih i pogled sa distance. Stihovi i ilustracije iz „Index-a citatnosti“ (na kraju „Istorije kao apokrifa“) katkad prizivaju papsko-inkvizicijski Index Librorum Prohibitorum jer nekonvencionalno obrađuju (polu)zabranjene teme, od duhovnosti preko politike do seksualnosti: njima se krišom hrani mašta naših najvećih pornografa – čuvara oficijelne tradicije i lažne mejnstrim-književnosti!

Priče (poglavlja) u „Istoriji kao apokrifu“ da bi dočarale cirkus istorije, politike, religije... sprdaju se s politikom, demokratijom, filozofijom, vladarima, tiranima, svetinjama i mitovima... Svim onim što označavamo pojmom civilizacija, šta god to značilo?

Glavna junakinja moje nove prozne knjige ipak je Istorija koju doživljavam kao istinsku porno-divu, a njene aktere kao vrhunske perverznjake kojima jedan Markiz de Sad nije ni do kolena! Pošto su uglavnom takvi likovi kreirali svekoliku civilizaciju, ona je ispala beskrajno zanimljiva i izazovna: Iracionalnost, Slučajnost i Igra najčešće su vrhovni, nevidljivi zakoni; mi pokušavamo da svemu tome učitamo neki smisao i logiku kako bismo potisnuli naš istinski strah od haosa i smrti. Ne postoji ništa toliko ozbiljno što nije istovremeno i neozbiljno, ništa toliko sveto da mu se ne možemo podsmehnuti, ništa toliko uzvišeno da bi bilo lišeno arhetipske banalnosti.

Kako Vaši studenti i akademska javnost reaguju na ovakav diskurs koji bi se najmanje očekivao od jednog „doktusa poete“? 

Mlađa publika (ne samo biološki nego i duhovno mlađa!) rado prihvata moje „nestašluke“, tako da se hteo – ne hteo prevashodno njoj i obraćam: ona dobro zna da je zabranjeno voće najslađe! Jednim od svojih najvećih uspeha smatram to što se moja priča u stihovima „Bio jednom jedan car“ prepisivala među gimnazijalcima i studentima, i u toj rukopisnoj (često izmenjenoj) verziji čitala na žurkama ili kao razbibriga tokom ispitnih rokova. S druge strane, nemaštoviti „akademski“ duhovi najčešće me doživljavaju neozbiljno, katkad čak i kao nekog poluludog Hamletovog potomka, mada njihovu podsvest ipak zagolica ponešto od onoga što pišem. Kada me je ta (drugoligaška!) ekipa kritikovali što sam se povodom „Graždanskog erotikona“ i „Remek-delaca“ pojavio u „Plejboju“, znao sam da su solidno upoznati sa materijom! Baš zato „Istoriju kao apokrif“ i potpisujem svojom akademskom titulom – Prof. dr Sava Damjanov....