Ибрахим и Јеленко из Јапре

Ибрахим и Јеленко су пре рата седeли у истој клупи основне школе „Братство и јединство”. И исти занат, аутомеханичара, касније завршили у Босанском Новом. Деведесетих година и под Грмеч стиже зло. Момци одоше свак своме... Ибрахим у муслиманску, а Јеленко у српску војску... А када се рат завршио, обадвојица су се вратила у родно село. И данас су ту. Раде у задрузи. Дуже исти трактор и ору исту ону земљу за коју су се „борили”.

У биртији знају попити и понеку брљу и причати о своме „војевању”. Све су прилике да су, за једне од акција на бихаћком ратишту, у јесене 1993. и пуцали један на другог. Али...

И у долини Јапре, у нeдaвној прошлости, „лепа села” су „лепо горела”. А двадесет и пет их је било. Из сваког од њих бежали су и Срби и Хрвати и муслимани. Гинули и једни и други и трећи...

– И враћали се сви, само су сада уместо муслимана у долину Јапре дошли Бошњаци. Добра може бити само када сте заједно. Баш као и у причи о Ибрахиму и Јеленку. Када су нас, деведесетих, повели политичари, нисмо знали шта нас чека. Политика нас је и вратила и тек сад видимо да у долини Јапре ником није тесно. И нико ником не смета – прича Драго Мутић, просветар, који је цеo радни век провео и одрадио у школи у Доњим Агићима.

Памтили су паори у питомини Јапре и плодног Подгрмеча прошла времена освајача и поробљивача. Али и приче које су се преносиле, углавном, са дeдe на унука. Али и читали пожутеле странице историје коју су, често невештом руком, писали судионици и хроничари бројних догађаја у Подгрмечком крају.

Научник Драго Тодић, илити „Јован Цвијић”, како га зову његови Крајишници и Грмечлије, каже како су у долини Јапре живели Јаподи, највеће илирско племе које је и добило име по Јапри односно Јапросу, како се речица некада давно звала.

– И Мезеји су били становници ових крајева. Њихово насеље, са десетак хиљада становника, нестало је преко ноћи. Педесетак година најaвљивана су археолошка истраживања тог локалитета, али све се завршило само на тим најавама – каже Тодић.

Научници су откопали, истражили и доказали да је на овом подручју постојало изузетно богато античко металуршко седиште. Јединствено на Балкану, пошто је обједињавало и експлоатацију и прераду железне руде.

Долином Јапре данас се гради двадесетак километара дуга асфалтна саобраћајница. Веле да није предизборна шала.

– Са њом ћемо у Европу. Будите сигурни. А та Европа жељна је хране са наших њива, из обора и са наших плантажа воћа. На дедовини обрађујем петнаестак хектара површине засејане житарицама. Имам и воћњак, а држим и пчеле. Када изда једно неће друго... Треће... Не може све да изда. Мора и мени нешто остати – истиче српски повратник Славко Рађеновић који је, пре рата, радио прво у Београду, а потом, десетак година у Загребу. Када се са Хрватима више није могло, вратио се у родни крај у коме тешком муком школује два сина, студента.

Уз Славка „сваштаре” и Предраг Штековић и Садик Џафић и Душан Давидовић и бројни други повратници у долину Јапре које ни кише ни сушна времена никада неће изненадити. У долини Јапре увек нешто понесе и остане чељади.

– Све што је добро пронашли смо у нашој задрузи. Једна је од најорганизованијих на Балкану. Хладно цеђено уље сунцокрета и бундеве, брашно од подгрмечких житарица, воћњаци, све је далеко од градског смога и фабричких димњака. Све је то далеко од пестицида. Долазе људи из Немачке, Аустрије, Данске. Купе, оду и опет дођу. Још мало ће долазити прашњавим сокацима. А од Лучиндана до нас ће, акобогда, стизати асфалтом – радосно ће старина Драго Мутић.

У долини Јапре и Доњим Агићима, центру коме гравитирају све насеобине, нема више братства и јединства. Ни школе са таквим именом. Данас се у долини Јапре, уместо братства и јединства, његује конститутивност сва три народа у БиХ. У школи са именом Бранка Ћопића учи се нека нова историја коју нису писали победници, а нити они други.

– Победника нема. Сви смо губитници. Али, добро је све док нам историју, баш као и пуно штошта другог, не буду писали и прописивали међународњаци. Ма како крвава, беспотребна и наручена била, прошлост је наша. Нека се стиде други, а не ми који смо веровали у нешто друго. У нешто што је и свето и људски истовремено – на крају ће учо Драго.