Под заставом „антиколонијалне борбе”

Председник Српске као да је стигао из старог вица. Питају српског сељака шта би радио да добије на лотоу: „Све би да ве тужим.”

Тако и Милорад Додик. Није добио на лотоу већ је, јелте, зарадио преданим радом, али покушава да имитира Давида Штрпца. Нови „Јазавац пред судом” поднео је кривичну пријаву против себе, српске чланице Председништва БиХ, премијера РС, председника Народне скупштине и 56 посланика зато што су подржали доношење Закона о непримењивању одлука Уставног суда БиХ у Српској.

Тужио је он и Давора Драгићевића, оца убијеног Давида, за клевету. Претио је тужбом Централне изборне комисије БиХ. Тужио је бившег председавајућег Председништва БиХ Шефика Џеферовића. Знао је да тужи председавајућег Управе за неизравно опорезивање БиХ због поделе пореских прихода. Тужио је телевизију Федерације БиХ, а и хрватског новинара Домагоја Маргетића од кога је тражио одштету од 100.000 КМ.

Додик, који је у послератним годинама снажно подржавао тадашње Високе представнике који су смењивали изабране званичнике РС због кршења Дејтонског споразума, који се није бунио због међународног интервенционизма, сада разматра да тужи високог представника Кристијана Шмита немачком законодавству за „лажно представљање”.

Шмит нема легитимитет да буде високи представник, каже Додик. Он је „део подвале српском народу”, чији је циљ рушење власти не само у Бањалуци већ и у Београду.

Пошто је себе прогласио за вођу „антиколонијалне побуне” и потпуно заборавио да је некада био миљеник Запада, Додик Баја час пориче час признаје да је кренуо у офанзиву сепаратизма, тврдећи да Српска у трезору има спремне све законе да постане независна држава.

„Босна и Херцеговина није место за нас. Мрачан и неизвестан амбијент није место за нас”, изјављује лидер РС, интензивирајући реторичка борбена дејства и према Сарајеву и према Западу, најављујући за јесен референдум о статусу РС.

Под заставом „антиколонијалне борбе” прекинуо је комуникације са америчким и британским амбасадором за чија мишљења каже да су „обично млаћење празне сламе”. Изасланику ЕУ је запретио да ће га пребити. То што је на америчкој листи санкција и што изјавама да сумња у добре намере ЕУ директно подрива интеграционе процесе БиХ, уопште га не занима.

Додик је одабрао страну и уз председника Белорусије је усамљен европски политичар који своје „источне наклоности” најотвореније манифестује кроз идолатрију Владимира Путина и русофилство на граници вазалства. Баја из Лакташа није случајно добио надимак Лакташенко.

Такав Додик је, попут последњег европског Мохиканца, недавно пркосно отпутовао за Москву. Шепурио се као почасни гост на безбедносној конференцији на којој је јасно дао до знања на чијој је страни: „Прва агресија НАТО извршена је на Републику Српску, па на Србију, па на друге земље. Сада НАТО то ради са Русијом, која је такође жртва.”

Додик је у Кремљу могао само да слуша похвале што одбија помисао завођења санкција Русији и што је главни кочничар пута БиХ у НАТО. Потом добије упутства да настави да дестабилизује БиХ и регион у мери која ће донети проблеме Западу.

Пошто се прононсирани русофил сав усхићен вратио из Москве, Додик је пожурио да случајно не пропусти митинг који је Александар Вучић најављивао као „највећи у историји Србије”. Додик је говор завршио покличем: „Нека живи Србија, нека живи Република Српска, нека живи Русија!”

Ето нама белаја. По ко зна који пут Додик усред Београда промовише сецесију, сања о јединственој држави свих Срба или хвали своје мастере у Москви. Скупља политичке поене у Српској, злоупотребљава гостопримство. Да ли наноси штету Вучићу отежавајући му комуникацију са Западом?

Зашто Вучић и нико из српске власти нису прокоментарисали ову провокацију лидера Српске? Зашто званични Београд ћути? Зашто Вучић допушта да га Додик увлачи у игру објављујући да је председнику Србије пренео „размишљања о самосталности и отцепљењу”?

Очекивало би се да Вучић нађе формулу да делује резервисано свестан колико Додикова „размишљања” иду и на његов лични конто. Многи зато спекулишу да би Додика могао да „пусти низ воду”, да су њихови односи, који никада нису били превише срдачни, у кризи, да су ставови Београда и Бањалуке много пута били различити. Вучић разговара са Шмитом док га Додик сматра „туристом” у Сарајеву.

Да ли се њихови односи замрзавају? Не бих рекао. Вучић се пажљиво клони да реагује на Додикове провокације не само из страха да би критика била протумачена као ускраћивање помоћи Србима преко Дрине. Добровољно прихвата да Додик додатно доприноси заоштравању са Западом у време када се чинило да Београд постаје уважени партнер Брисела поводом европског плана за нормализацију односа са Косовом и када је сарадња са Америком после дужег времена наговештавала кретање узлазном линијом.

То је зато што Вучић и Додик имају дубље споне. Деле заједнички избор политичког модела „нелибералне демократије”. Двојица аутократа држе се популистичког наратива о обостраној угрожености. Посебно у време када се Босна због својих унутрашњих тензија а Србија због нерешеног косовског питања враћају у фокус Запада.

„О Републици Српској се не говори довољно, а из Сарајева говоре о свему што се код нас збива и то на веома вулгаран начин”, каже Вучић. „У току је велика и тешка криза и нећу даље да се изјашњавам. Плашим се да су странци донели одлуку да иду веома жестоко.”

Паметном довољно. Уместо да каже да је Додикова сепаратистичка реторика антидејтонска, неодговорна, опасна и штетна, Вучић понавља фразе о суверенитету и интегритету БиХ и најављује изградњу два меморијална центра. Онда се „делија” и „гробар” опуштено сликају поводом кошаркашке утакмице Црвена Звезда – Партизан. Ако овако наставе, један меморијал би могао да припада Вучићевој, а други Додиковој политици.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa