Pod zastavom „antikolonijalne borbe”

Predsednik Srpske kao da je stigao iz starog vica. Pitaju srpskog seljaka šta bi radio da dobije na lotou: „Sve bi da ve tužim.”

Tako i Milorad Dodik. Nije dobio na lotou već je, jelte, zaradio predanim radom, ali pokušava da imitira Davida Štrpca. Novi „Jazavac pred sudom” podneo je krivičnu prijavu protiv sebe, srpske članice Predsedništva BiH, premijera RS, predsednika Narodne skupštine i 56 poslanika zato što su podržali donošenje Zakona o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda BiH u Srpskoj.

Tužio je on i Davora Dragićevića, oca ubijenog Davida, za klevetu. Pretio je tužbom Centralne izborne komisije BiH. Tužio je bivšeg predsedavajućeg Predsedništva BiH Šefika Džeferovića. Znao je da tuži predsedavajućeg Uprave za neizravno oporezivanje BiH zbog podele poreskih prihoda. Tužio je televiziju Federacije BiH, a i hrvatskog novinara Domagoja Margetića od koga je tražio odštetu od 100.000 KM.

Dodik, koji je u posleratnim godinama snažno podržavao tadašnje Visoke predstavnike koji su smenjivali izabrane zvaničnike RS zbog kršenja Dejtonskog sporazuma, koji se nije bunio zbog međunarodnog intervencionizma, sada razmatra da tuži visokog predstavnika Kristijana Šmita nemačkom zakonodavstvu za „lažno predstavljanje”.

Šmit nema legitimitet da bude visoki predstavnik, kaže Dodik. On je „deo podvale srpskom narodu”, čiji je cilj rušenje vlasti ne samo u Banjaluci već i u Beogradu.

Pošto je sebe proglasio za vođu „antikolonijalne pobune” i potpuno zaboravio da je nekada bio miljenik Zapada, Dodik Baja čas poriče čas priznaje da je krenuo u ofanzivu separatizma, tvrdeći da Srpska u trezoru ima spremne sve zakone da postane nezavisna država.

„Bosna i Hercegovina nije mesto za nas. Mračan i neizvestan ambijent nije mesto za nas”, izjavljuje lider RS, intenzivirajući retorička borbena dejstva i prema Sarajevu i prema Zapadu, najavljujući za jesen referendum o statusu RS.

Pod zastavom „antikolonijalne borbe” prekinuo je komunikacije sa američkim i britanskim ambasadorom za čija mišljenja kaže da su „obično mlaćenje prazne slame”. Izaslaniku EU je zapretio da će ga prebiti. To što je na američkoj listi sankcija i što izjavama da sumnja u dobre namere EU direktno podriva integracione procese BiH, uopšte ga ne zanima.

Dodik je odabrao stranu i uz predsednika Belorusije je usamljen evropski političar koji svoje „istočne naklonosti” najotvorenije manifestuje kroz idolatriju Vladimira Putina i rusofilstvo na granici vazalstva. Baja iz Laktaša nije slučajno dobio nadimak Laktašenko.

Takav Dodik je, poput poslednjeg evropskog Mohikanca, nedavno prkosno otputovao za Moskvu. Šepurio se kao počasni gost na bezbednosnoj konferenciji na kojoj je jasno dao do znanja na čijoj je strani: „Prva agresija NATO izvršena je na Republiku Srpsku, pa na Srbiju, pa na druge zemlje. Sada NATO to radi sa Rusijom, koja je takođe žrtva.”

Dodik je u Kremlju mogao samo da sluša pohvale što odbija pomisao zavođenja sankcija Rusiji i što je glavni kočničar puta BiH u NATO. Potom dobije uputstva da nastavi da destabilizuje BiH i region u meri koja će doneti probleme Zapadu.

Pošto se prononsirani rusofil sav ushićen vratio iz Moskve, Dodik je požurio da slučajno ne propusti miting koji je Aleksandar Vučić najavljivao kao „najveći u istoriji Srbije”. Dodik je govor završio pokličem: „Neka živi Srbija, neka živi Republika Srpska, neka živi Rusija!”

Eto nama belaja. Po ko zna koji put Dodik usred Beograda promoviše secesiju, sanja o jedinstvenoj državi svih Srba ili hvali svoje mastere u Moskvi. Skuplja političke poene u Srpskoj, zloupotrebljava gostoprimstvo. Da li nanosi štetu Vučiću otežavajući mu komunikaciju sa Zapadom?

Zašto Vučić i niko iz srpske vlasti nisu prokomentarisali ovu provokaciju lidera Srpske? Zašto zvanični Beograd ćuti? Zašto Vučić dopušta da ga Dodik uvlači u igru objavljujući da je predsedniku Srbije preneo „razmišljanja o samostalnosti i otcepljenju”?

Očekivalo bi se da Vučić nađe formulu da deluje rezervisano svestan koliko Dodikova „razmišljanja” idu i na njegov lični konto. Mnogi zato spekulišu da bi Dodika mogao da „pusti niz vodu”, da su njihovi odnosi, koji nikada nisu bili previše srdačni, u krizi, da su stavovi Beograda i Banjaluke mnogo puta bili različiti. Vučić razgovara sa Šmitom dok ga Dodik smatra „turistom” u Sarajevu.

Da li se njihovi odnosi zamrzavaju? Ne bih rekao. Vučić se pažljivo kloni da reaguje na Dodikove provokacije ne samo iz straha da bi kritika bila protumačena kao uskraćivanje pomoći Srbima preko Drine. Dobrovoljno prihvata da Dodik dodatno doprinosi zaoštravanju sa Zapadom u vreme kada se činilo da Beograd postaje uvaženi partner Brisela povodom evropskog plana za normalizaciju odnosa sa Kosovom i kada je saradnja sa Amerikom posle dužeg vremena nagoveštavala kretanje uzlaznom linijom.

To je zato što Vučić i Dodik imaju dublje spone. Dele zajednički izbor političkog modela „neliberalne demokratije”. Dvojica autokrata drže se populističkog narativa o obostranoj ugroženosti. Posebno u vreme kada se Bosna zbog svojih unutrašnjih tenzija a Srbija zbog nerešenog kosovskog pitanja vraćaju u fokus Zapada.

„O Republici Srpskoj se ne govori dovoljno, a iz Sarajeva govore o svemu što se kod nas zbiva i to na veoma vulgaran način”, kaže Vučić. „U toku je velika i teška kriza i neću dalje da se izjašnjavam. Plašim se da su stranci doneli odluku da idu veoma žestoko.”

Pametnom dovoljno. Umesto da kaže da je Dodikova separatistička retorika antidejtonska, neodgovorna, opasna i štetna, Vučić ponavlja fraze o suverenitetu i integritetu BiH i najavljuje izgradnju dva memorijalna centra. Onda se „delija” i „grobar” opušteno slikaju povodom košarkaške utakmice Crvena Zvezda – Partizan. Ako ovako nastave, jedan memorijal bi mogao da pripada Vučićevoj, a drugi Dodikovoj politici.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista