Кад жртве осећају стид и кривицу

У Градском центру за социјални рад током протекле године пријављено је 14.053 случаја породичног насиља, односно четири одсто више него 2021. године. Међу њима се налази 4.695 пријава за породично насиље над децом и 9.358 пријава за насиље над пунолетним члановима породице – у највећем броју случајева ради се о партнерском насиљу. У доминантном броју случајева (68 одсто), жртве породичног насиља су жене, а починиоци њихови брачни партнери или бивши супружници. Породични психотерапеут и руководилац Саветовалишта за брак и породицу Слађана Ивановић у разговору за „Политику” скреће пажњу на чињеницу да су, у највећем броју случајева, Градском центру за социјални рад пријаве подносили полиција и суд, а свега десет одсто пријава поднеле су саме жртве насиља.

„Овај податак не треба да чуди јер се многе жене стиде да признају да су постале жртве породичног насиља и мисле да су оне на неки начин криве за то. Веома ретко саме о томе говоре, а помоћ потраже само ако су охрабрене од стране породице и пријатеља или ако деца преузму улогу одраслог, односно заштитника мајке. Чак и у случајевима када насиље открију и пријаве полиција или центар за социјални рад, жене имају потребу да правдају насилника. Понекад се плаше да ће се насиље интензивирати ако га пријаве, некад им се чини да је процедура пријављивања превише компликована, а често се дешава да жена пријави насиље па се повуче из поступка. Тек када осети аутентичну подршку стручњака и стекне доживљај да систем стоји иза ње, она истраје у одлуци да изађе из зачараног круга насиља”, објашњава наша саговорница и додаје да се у Саветовалишту за брак и породицу реализује психотерапијски рад са жртвама насиља, који подразумева индивидуални и групни рад.

„Често се дешава да жене не потраже помоћ стручњака због насиља, већ се јаве због психосоматских проблема, депресије или анксиозности, несвесне да је узрок тих проблема дугогодишње породично насиље. Нама је понекад невероватно да и поред толико медијске приче, жене не препознају шта је (све) насиље, односно не сматрају да је вређање, омаловажавање и ниподаштавање у партнерском или брачном односу психичко насиље, које оставља последице – оне мисле да су псовке и увреде знак некултуре и неваспитаности. Нажалост, ми смо друштво које је нормализовало насиље и прихватило увреде, вређање, псовање и омаловажавање, од вртића до радног колектива”, истиче Слађана Ивановић.

Она подсећа да је саветовалиште пре 11 година покренуло програм намењен третману починилаца насиља у партнерским односима, а од недавно рад са починиоцима није на добровољној бази, већ је обавезан. Услов је да особа није психијатријски болесник и да прихвата одговорност за почињено насиље – ако не прихвата, онда јој се изриче нека друга мера. Овај третман траје шест месеци, а састанци са терапеутом одржавају се једном недељно и трају сат и по времена. Искуство говори да веома мали број починилаца насиља долази самоиницијативно, углавном их упућује центар за социјални рад или тужилаштво. Подаци говоре да је од 2012. године преко 350 починилаца насиља прошло кроз третман и у великом броју случајева дошло је до прекида физичког насиља, али често остаје проблем са психичким насиљем – зато је контрола беса и агресије саставни део овог процеса.

„На основу дугогодишњег рада са жртвама насиља, ми знамо који су поуздани знаци да ће неко бити насилан у вези. Ако је веза од почетка турбулентна, ако партнер контролише (телефон, новчаник или кретање) другог партнера, ако инсистира да особа смањи социјалне контакте са другима (пријатељима, породицом, колегама на послу), ако је неко љубоморан или агресиван према ближњима... Или ако претерано угађа на почетку везе и понаша се као јунак неког романтичног филма који партнера засипа поклонима или цвећем. Знак за узбуну треба да зазвони и ако је особа према члановима породице била насилна и ако у вези постоји уцењивање, вређање или застрашивање.

Важно је рећи да свако може постати жртва насиља – у неком тренутку животне слабости. Наше искуство говори да су потребне око две године ударног психотерапијског рада (индивидуалног и групног) да се жена врати ранијим уверењима и изађе из улоге жртве. Највећи број жена се током психотерапијског рада ипак разведе, али оне жене које одлуче да остану у браку са насилником учимо како да поставе границе насилнику како би заштитиле свој психички и физички интегритет и да не остану у улози жртве”, закључује Слађана Ивановић.