Kad žrtve osećaju stid i krivicu

U Gradskom centru za socijalni rad tokom protekle godine prijavljeno je 14.053 slučaja porodičnog nasilja, odnosno četiri odsto više nego 2021. godine. Među njima se nalazi 4.695 prijava za porodično nasilje nad decom i 9.358 prijava za nasilje nad punoletnim članovima porodice – u najvećem broju slučajeva radi se o partnerskom nasilju. U dominantnom broju slučajeva (68 odsto), žrtve porodičnog nasilja su žene, a počinioci njihovi bračni partneri ili bivši supružnici. Porodični psihoterapeut i rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu Slađana Ivanović u razgovoru za „Politiku” skreće pažnju na činjenicu da su, u najvećem broju slučajeva, Gradskom centru za socijalni rad prijave podnosili policija i sud, a svega deset odsto prijava podnele su same žrtve nasilja.

„Ovaj podatak ne treba da čudi jer se mnoge žene stide da priznaju da su postale žrtve porodičnog nasilja i misle da su one na neki način krive za to. Veoma retko same o tome govore, a pomoć potraže samo ako su ohrabrene od strane porodice i prijatelja ili ako deca preuzmu ulogu odraslog, odnosno zaštitnika majke. Čak i u slučajevima kada nasilje otkriju i prijave policija ili centar za socijalni rad, žene imaju potrebu da pravdaju nasilnika. Ponekad se plaše da će se nasilje intenzivirati ako ga prijave, nekad im se čini da je procedura prijavljivanja previše komplikovana, a često se dešava da žena prijavi nasilje pa se povuče iz postupka. Tek kada oseti autentičnu podršku stručnjaka i stekne doživljaj da sistem stoji iza nje, ona istraje u odluci da izađe iz začaranog kruga nasilja”, objašnjava naša sagovornica i dodaje da se u Savetovalištu za brak i porodicu realizuje psihoterapijski rad sa žrtvama nasilja, koji podrazumeva individualni i grupni rad.

„Često se dešava da žene ne potraže pomoć stručnjaka zbog nasilja, već se jave zbog psihosomatskih problema, depresije ili anksioznosti, nesvesne da je uzrok tih problema dugogodišnje porodično nasilje. Nama je ponekad neverovatno da i pored toliko medijske priče, žene ne prepoznaju šta je (sve) nasilje, odnosno ne smatraju da je vređanje, omalovažavanje i nipodaštavanje u partnerskom ili bračnom odnosu psihičko nasilje, koje ostavlja posledice – one misle da su psovke i uvrede znak nekulture i nevaspitanosti. Nažalost, mi smo društvo koje je normalizovalo nasilje i prihvatilo uvrede, vređanje, psovanje i omalovažavanje, od vrtića do radnog kolektiva”, ističe Slađana Ivanović.

Ona podseća da je savetovalište pre 11 godina pokrenulo program namenjen tretmanu počinilaca nasilja u partnerskim odnosima, a od nedavno rad sa počiniocima nije na dobrovoljnoj bazi, već je obavezan. Uslov je da osoba nije psihijatrijski bolesnik i da prihvata odgovornost za počinjeno nasilje – ako ne prihvata, onda joj se izriče neka druga mera. Ovaj tretman traje šest meseci, a sastanci sa terapeutom održavaju se jednom nedeljno i traju sat i po vremena. Iskustvo govori da veoma mali broj počinilaca nasilja dolazi samoinicijativno, uglavnom ih upućuje centar za socijalni rad ili tužilaštvo. Podaci govore da je od 2012. godine preko 350 počinilaca nasilja prošlo kroz tretman i u velikom broju slučajeva došlo je do prekida fizičkog nasilja, ali često ostaje problem sa psihičkim nasiljem – zato je kontrola besa i agresije sastavni deo ovog procesa.

„Na osnovu dugogodišnjeg rada sa žrtvama nasilja, mi znamo koji su pouzdani znaci da će neko biti nasilan u vezi. Ako je veza od početka turbulentna, ako partner kontroliše (telefon, novčanik ili kretanje) drugog partnera, ako insistira da osoba smanji socijalne kontakte sa drugima (prijateljima, porodicom, kolegama na poslu), ako je neko ljubomoran ili agresivan prema bližnjima... Ili ako preterano ugađa na početku veze i ponaša se kao junak nekog romantičnog filma koji partnera zasipa poklonima ili cvećem. Znak za uzbunu treba da zazvoni i ako je osoba prema članovima porodice bila nasilna i ako u vezi postoji ucenjivanje, vređanje ili zastrašivanje.

Važno je reći da svako može postati žrtva nasilja – u nekom trenutku životne slabosti. Naše iskustvo govori da su potrebne oko dve godine udarnog psihoterapijskog rada (individualnog i grupnog) da se žena vrati ranijim uverenjima i izađe iz uloge žrtve. Najveći broj žena se tokom psihoterapijskog rada ipak razvede, ali one žene koje odluče da ostanu u braku sa nasilnikom učimo kako da postave granice nasilniku kako bi zaštitile svoj psihički i fizički integritet i da ne ostanu u ulozi žrtve”, zaključuje Slađana Ivanović.