Књига омиљена у селу свих нација

У зрењанинском Белом Блату, познатом као селу 17 нација, када се одржавају манифестације, учесници се представљају и на по седам језика.

Слично је било и недавно, када је у летњиковцу сеоске етно-куће одржана промоција романа за децу књижевнице Весне Кнежевић из Београда.

Јазавичар Фокси

Роман „Јазавичар Фокси и пријатељи – Тајанствени сервис за поправку змајева и дирижабла” у издању „Креативног центра”, чији је главни јунак истоимени пас био на привременој позорници, окупио је децу мађарске, словачке, српске, ромске и других националности која су изводила програм на својим језицима. Али, промоцији су се придужили и учитељ и родитељи, домаћице из свих кућа и кувари, који су приказали војвођанско мултинационално село у правом светлу.

Домаћице из сеоског Клуба жена заједно с наставницама умесиле су штрудле, кифлице и питу с вишњама, а направиле су и 120 салчића. Кувари су скували пилећи паприкаш за 100 порција, тањире је позајмио Ватрогасни дом, Месна заједница обезбедила је довољно воде и сокова, а сеоска деца су омиљеној књижевници као изненађење припремила игроказ по мотивима књиге и плес у својој кореографији.

Некадашња новинарка и писац књига за децу Весна Кнежевић открива за „Магазин” да се у време пандемије короне преселила из велеграда у село чијим је становницима очарана, купивши стару швапску кућу. Јазавичар Фокси, омиљен деци из села, пронашао је њу, како она каже. Иако га је усвојила, слободу да обилази децу из сеоских кућа није му ускратила, направивши, увек полуодшкринута, вратанца на капији.

Школа „Братство, јединство”

Село у ком се главна улица, позната по дугачком дрвореду сибирског бреста, и даље зове Маршал Тито, а школа „Братство, јединство”, само је направило своју етно-кућу. У пројекту „Еко-етно комплекс Царска бара – Бело Блато”, који подржава покрајински секретаријат за животну средину, сами су прикупљали средства за обнову старе учионице, али и градњу етно-комплекса.

Иако је кућа грађена по угледу на најстарију у Белом Блату, њене собе говоре о суживоту различитих нација и култура у месту које су 1866. населили Немци, а након што се за десетак година повлаче у Румунију због поплава, током колонизације последњих деценија 19. века долазе Словаци, потом Бугари, Мађари, касније Румуни и други. Сви су равноправно касније, седамдесетих прошлог века, радили у фабрици за прераду трске, симбола белоблатског села између Тисе, Бегеја и Царске баре.

Направљена поред школе, етно-кућа замишљена је првенствено као едукативни центар за младе генерације, како би их научили како је изгледао живот њихових предака и оне сачувале традицију. Такође, омиљено је место туриста. Сви експонати били су део свакодневног живота мештана, а грађена је од природних материјала у стилу кућа с краја 19. века. Под је од сточне балеге, измешане са земљом.

У кући је словачка соба с брачним креветом, перјаним јастуцима и перинама, „шушкама” од кукурузовине, старом шиваћом машином и колевком. У њој је и пећ зидана од набоја, поред какве зими седи Марија Хањик коју Белоблаћани сматрају својим заштитним знаком. Испред куће су стари бунар из ког дугачком дрвеном граном вуку воду, хладњак за месо лети и амбар.

У летњиковцу од трске који је био „позорница” јединствене промоције  свако вече лети се пева и игра, док се стари присећају како је некада било у селу у ком је немешовит брак и данас реткост и које је у ратовима и неприликама сачувало заједништво.

Путујућа наставница

У војвођанским сеоским срединама нема само ђака-путника, постоји и „путујућа” наставница. Мира Бокшан предаје хемију и физику у Белом Блату, Зрењанину и Сечњу. О њеној енергији се нашироко у крају прича и зато што редовно учествује у садњи дрвећа. Недавно је једној од најбољих ученица ромске националности у Белом Блату одржала 25 бесплатних часова ради уписа на даље школовање.