Knjiga omiljena u selu svih nacija

U zrenjaninskom Belom Blatu, poznatom kao selu 17 nacija, kada se održavaju manifestacije, učesnici se predstavljaju i na po sedam jezika.

Slično je bilo i nedavno, kada je u letnjikovcu seoske etno-kuće održana promocija romana za decu književnice Vesne Knežević iz Beograda.

Jazavičar Foksi

Roman „Jazavičar Foksi i prijatelji – Tajanstveni servis za popravku zmajeva i dirižabla” u izdanju „Kreativnog centra”, čiji je glavni junak istoimeni pas bio na privremenoj pozornici, okupio je decu mađarske, slovačke, srpske, romske i drugih nacionalnosti koja su izvodila program na svojim jezicima. Ali, promociji su se pridužili i učitelj i roditelji, domaćice iz svih kuća i kuvari, koji su prikazali vojvođansko multinacionalno selo u pravom svetlu.

Domaćice iz seoskog Kluba žena zajedno s nastavnicama umesile su štrudle, kiflice i pitu s višnjama, a napravile su i 120 salčića. Kuvari su skuvali pileći paprikaš za 100 porcija, tanjire je pozajmio Vatrogasni dom, Mesna zajednica obezbedila je dovoljno vode i sokova, a seoska deca su omiljenoj književnici kao iznenađenje pripremila igrokaz po motivima knjige i ples u svojoj koreografiji.

Nekadašnja novinarka i pisac knjiga za decu Vesna Knežević otkriva za „Magazin” da se u vreme pandemije korone preselila iz velegrada u selo čijim je stanovnicima očarana, kupivši staru švapsku kuću. Jazavičar Foksi, omiljen deci iz sela, pronašao je nju, kako ona kaže. Iako ga je usvojila, slobodu da obilazi decu iz seoskih kuća nije mu uskratila, napravivši, uvek poluodškrinuta, vratanca na kapiji.

Škola „Bratstvo, jedinstvo”

Selo u kom se glavna ulica, poznata po dugačkom drvoredu sibirskog bresta, i dalje zove Maršal Tito, a škola „Bratstvo, jedinstvo”, samo je napravilo svoju etno-kuću. U projektu „Eko-etno kompleks Carska bara – Belo Blato”, koji podržava pokrajinski sekretarijat za životnu sredinu, sami su prikupljali sredstva za obnovu stare učionice, ali i gradnju etno-kompleksa.

Iako je kuća građena po ugledu na najstariju u Belom Blatu, njene sobe govore o suživotu različitih nacija i kultura u mestu koje su 1866. naselili Nemci, a nakon što se za desetak godina povlače u Rumuniju zbog poplava, tokom kolonizacije poslednjih decenija 19. veka dolaze Slovaci, potom Bugari, Mađari, kasnije Rumuni i drugi. Svi su ravnopravno kasnije, sedamdesetih prošlog veka, radili u fabrici za preradu trske, simbola beloblatskog sela između Tise, Begeja i Carske bare.

Napravljena pored škole, etno-kuća zamišljena je prvenstveno kao edukativni centar za mlade generacije, kako bi ih naučili kako je izgledao život njihovih predaka i one sačuvale tradiciju. Takođe, omiljeno je mesto turista. Svi eksponati bili su deo svakodnevnog života meštana, a građena je od prirodnih materijala u stilu kuća s kraja 19. veka. Pod je od stočne balege, izmešane sa zemljom.

U kući je slovačka soba s bračnim krevetom, perjanim jastucima i perinama, „šuškama” od kukuruzovine, starom šivaćom mašinom i kolevkom. U njoj je i peć zidana od naboja, pored kakve zimi sedi Marija Hanjik koju Beloblaćani smatraju svojim zaštitnim znakom. Ispred kuće su stari bunar iz kog dugačkom drvenom granom vuku vodu, hladnjak za meso leti i ambar.

U letnjikovcu od trske koji je bio „pozornica” jedinstvene promocije  svako veče leti se peva i igra, dok se stari prisećaju kako je nekada bilo u selu u kom je nemešovit brak i danas retkost i koje je u ratovima i neprilikama sačuvalo zajedništvo.

Putujuća nastavnica

U vojvođanskim seoskim sredinama nema samo đaka-putnika, postoji i „putujuća” nastavnica. Mira Bokšan predaje hemiju i fiziku u Belom Blatu, Zrenjaninu i Sečnju. O njenoj energiji se naširoko u kraju priča i zato što redovno učestvuje u sadnji drveća. Nedavno je jednoj od najboljih učenica romske nacionalnosti u Belom Blatu održala 25 besplatnih časova radi upisa na dalje školovanje.