Провокација на ивици дрскости

Од наших извештача
ВЕНЕЦИЈАНСКИ БИЈЕНАЛЕ АРХИТЕКТУРЕ
Овогодишњи селектор, Арон Бетски, некадашњи директор Холандског института за архитектуру (НАИ) у Ротердаму, а од прошле године директор Синсинати музеја уметности, има велико искуство у конципирању, организовању и постављању изложби архитектуре. Пре шест година на Осмој међународној изложби архитектуре, Бетски је био кустос холандског павиљона награђеног „Златним лавом” за најбољи национални павиљон.

Ове године, на 11. међународној изложби архитектуре у Венецији (16. септембар–23. новембар 2008), није желео да прикаже класичну архитектонску изложбу, па је тако и поставио тему: Тамо негде. Архитектура с оне стране грађења. (Out there. Architecture beyond building). Од учесника је желео инсталације и експерименте, а не фотографије већ постојећих зграда, тражио је да размишљају, буду утописти, домишљати, одважни, духовити, одговорни, да пронађу архитектуру изван грађења. И добио је експерименте, филмове, звучне амбијенте, инсталације скоро свих који нешто значе на архитектонском небу: Захе Хадид, сада већ митског Коп Химелблауа, Фуксаса, хрватског тандема Пенезић-Рогина, Френка Герија... У Арсеналу је поставио инсталације, уз понеки национални павиљон, у Дјардинима, у Павиљону Италија експерименте, а у националним павиљонима изабрани тимови дали су све од себе да покажу како су дорасли постављеном задатку.

(/slika2)Србија је први пут представила рад изабран на јавном конкурсу. Инсталација Wonlich: Удобан, подесан (Љиљана Благојевић, Драгана Васиљевић-Томић, Владимир Миленковић, Мариела Цветић и Татјана Стратимировић са сарадницима) у потпуности одговара идеји Бетског. Павиљон Србије налази се на крају Ђардина и кад стигнете до њега већ сте поприлично уморни. Удобни кревети са по неколико иПодова на којима су пројекти најмлађе генерације београдских архитеката и студената архитектуре, заинтересовали су многе посетиоце вернисажа. Павиљон је био стално пун, скоро да се није могло наћи место на креветима. На отварању није било овдашњих новинара и телевизијских екипа. Тек завршени филмски фестивал им је био много значајнији.

(/slika3)Касно поподне, 13. септембра, док су кишном Венецијом ходали само они који су морали, у Арсеналима су свечано додељени „златни лавови” 11. међународне изложбе архитектуре. Већ се знало да „Златног лава” за животно дело добија Френк Гери, а да специјални „Златни лав” за животно дело, у години када се слави 500 година од рођења великог италијанског архитекте Андреа Паладија, одлази у руке историчара архитектуре Џејмса С. Акермана, специјалисте за италијанску ренесансну архитектуру. Пољски павиљон добио је „Златног лава” за интелигентну и духовиту спекулацију о животном циклусу зграда и проблемима са којима се данас суочавају градови који не припадају малом броју економски најразвијенијих.

Грег Лин: Златни лав за намештај од рециклираних играчака

Нису добили награде, али о њима ће се доста говорити: Павиљон Чешке и Словачке са фрижидерима разних социјалних и породичних група, јапански павиљон са деликатним цртежима Јунуа Ишигамија, кинески павиљон са конструкцијама од папира и лаких материјала, холандски павиљон у којем се говори о образовању архитеката, забаван и на моменте дирљив филм о кући Рема Колхаса виђен очима оних који ту кућу чисте и одржавају, инсталација Singletown, омаж самцима у савременим градовима, урбани мобилијар од празних канистера и старих аутомобилских гума, Candytown – игралиште за одрасле...

Бијенале постаје гломазно, сваки пут је веће, компликованије, разуђеније од претходног. Све је више предавања, радионица, изложби, семинара, акредитованих новинара, архитеката. И све више личи на ликовно, што не мора да буде мана. Концепција Бетског је јасна и провокативна, неко ће је назвати дрском, или јој замерити да не решава нагомилане урбане проблеме овог света који се у великој мери огледају у недостатку пристојног становања за милионе сиромашних, а подлеже диктату капитала који гради велелепне мегаобјекте допуштајући неколицини архитеката да реализују своје најлуђе визије. Ако је судити по наградама, жири се поставио одговорно, поручујући свима да Бијенале није још једна од многих репрезентативних манифестација које служе промоцији скупих инвестиција.

Сантјаго Калатрава, нови мост на Каналу гранде

Венеција изгледа исто – канали са вапоретима, оронуле палате, гондоле, уске улице закрчене многобројним туристима који у ствари немају времена да осете дух града.

У дане вернисажа, после 11 година жестоких расправа, од Пијацале Рома ка железничкој станици отворен је нови мост – Ponte di Calatrava – четврти на Гранд каналу, дело великог шпанског архитекте Сантјага Калатраве.

Када смо одлазили падала је киша, плима је прекривала плочнике и улазе у зграде на каналима, туриста ниоткуда. Венеција је личила на себе од пре неколико векова. Архитектура је била тамо негде.

Текст и снимци