Има ли паметног решења за паметне телефоне

Вест да су хо­ланд­ске вла­сти за­бра­ни­ле мо­бил­не те­ле­фо­не у шко­ла­ма по­но­во је по­кре­ну­ла рас­пра­ву тре­ба­ју ли и срп­ске про­свет­не вла­сти истим пу­тем. Док јед­ни сма­тра­ју да су па­мет­ни те­ле­фо­ни Пан­до­ри­на ку­ти­ја из ко­је је иза­шло вр­шњач­ко на­си­ље, да су раз­лог због ко­јег уче­ни­ци из шко­ла из­ла­зе и без зна­ња и без чвр­стих дру­гар­ских ве­за, дру­ги за­бра­ну ви­де као уза­луд­ну и из­раз не­мо­ћи.

Ми­ни­стар­ство про­све­те пр­во је на­ја­ви­ло, а он­да по­чет­ком ове го­ди­не и по­сла­ло до­пис шко­ла­ма ка­ко би спре­чи­ли зло­у­по­тре­бу мо­бил­них те­ле­фо­на, па­мет­них са­то­ва, та­бле­та… До­но­ше­њу овог нео­ба­ве­зу­ју­ћег про­пи­са прет­хо­ди­ло је на­си­ље уче­ни­ка над про­фе­сор­ком ен­гле­ског је­зи­ка у тр­сте­нич­кој Тех­нич­кој шко­ли. На­и­ме, уче­ни­ци су про­фе­сор­ку ис­тре­сли на под из сто­ли­це, све сни­ми­ли мо­бил­ним те­ле­фо­ном, а он­да је сни­мак по­стао ви­ра­лан.

Да ли су мо­бил­ни те­ле­фо­ни узрок на­си­ља или су га са­мо учи­ни­ли ви­дљи­ви­јим?

– Зу­ре­ћи у мо­бил­не те­ле­фо­не де­ца се не дру­же, не збли­жа­ва­ју се, не по­ве­ра­ва­ју јед­ни дру­ги­ма… У та­квој си­ту­а­ци­ји не­ма са­о­се­ћа­ња и то је он­да по­год­но тло за на­си­ље. И ја не мо­гу сву кри­ви­цу да сва­лим на де­цу, гле­дам и про­фе­со­ре ко­ји се у збор­ни­ца­ма не одва­ја­ју од те­ле­фо­на. Ка­ква је то по­ру­ка они­ма ко­је уче – ка­же за „По­ли­ти­ку” Ми­ло­рад Ан­тић, пред­сед­ник Фо­ру­ма сред­њих струч­них шко­ла.

Пре­ма ње­го­вој еви­ден­ци­ји, шко­ле ко­је су по­слу­ша­ле са­вет ми­ни­стар­ства и ста­ви­ле ве­то на те­ле­фо­не у учи­о­ни­ца­ма су на ни­воу ста­ти­стич­ке гре­шке. Од­го­вор на пи­та­ње за­што је то та­ко на­ла­зи се, сма­тра Ан­тић, у же­љи ди­рек­то­ра шко­ла да из­бег­ну су­коб са уче­ни­ци­ма и њи­хо­вим ро­ди­те­љи­ма.

– Др­жа­ва ула­же огро­ман но­вац по­себ­но у сред­ње струч­не шко­ле, у ко­ји­ма се ђа­ци­ма мо­ра обез­бе­ди­ти и прак­са. Али док не за­бра­не те­ле­фо­не, то је ба­чен но­вац. Чу­ди­мо се ка­ко су ло­ши ре­зул­та­ти ма­ле ма­ту­ре. Ло­ши су јер се не пра­ти на ча­су. Ако де­ца у Фран­цу­ској, Ита­ли­ји, Хо­лан­ди­ји мо­гу на час без те­ле­фо­на, за­што не мо­гу на­ша – до­да­је Ан­тић.

Ме­ђу­тим, ве­ли­ки је број и оних ко­ји кри­ти­ку­ју ову иде­ју, твр­де­ћи да се за­кљу­ча­ва­њем мо­бил­них те­ле­фо­на у фи­о­ку, под те­пих гу­ра про­блем – си­стем обра­зо­ва­ња у ко­јем се ин­фла­ци­ја од­ли­ка­ша су­да­ра са не­до­стат­ком ствар­ног зна­ња.

Пи­сме­но­сти да­нас не­ма ако она не под­ра­зу­ме­ва и ди­ги­тал­ну пи­сме­ност, ста­ва је про­фе­сор­ка срп­ског је­зи­ка кра­ље­вач­ке Гим­на­зи­је Ма­ри­на Па­нић. На­ша са­го­вор­ни­ца не спо­ри да де­ца про­во­де вре­ме на дру­штве­ним мре­жа­ма па­сив­но гле­да­ју­ћи са­др­жај ко­ји им је сер­ви­ран на е-тац­ни, као и да има­ју про­блем сма­ње­не па­жње. Ме­ђу­тим, за рад као и за не­рад на ча­су крив­ца не тра­жи на „Гу­глу”, већ у се­би, од­но­сно про­фе­со­ри­ма.

– Сма­трам да тех­но­ло­ги­ја мо­ра да има сво­је ме­сто у учи­о­ни­ци, али она је у учи­о­ни­ци са­мо сред­ство, ни­је циљ. Ако ја као на­став­ник на ча­су не др­жим па­жњу сво­јих ђа­ка, он­да ће ме ла­ко за­ме­ни­ти и зу­ја­ње му­ве, а ка­мо­ли звук но­ти­фи­ка­ци­је. Кључ­на ствар у учи­о­ни­ци је по­ве­ре­ње, ко­му­ни­ка­ци­ја и раз­ме­на. Ако се до­го­во­ри­мо да на не­ком ча­су не­ма мо­бил­них те­ле­фо­на, мо­ји уче­ни­ци са­ми ста­вља­ју сво­је уре­ђа­је на ка­те­дру без по­себ­них опо­ме­на. А ако се до­го­во­ри­мо да тра­жи­мо по­дат­ке или на­чи­не да ре­ши­мо про­блем, а то­га ве­ро­ва­ли или не има и на на­ста­ви срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти, сва су сред­ства до­зво­ље­на. Али не­ма ква­ли­тет­ног гу­гла­ња без кри­тич­ког ми­шље­ња. У мо­мен­ту ка­да се ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја раз­ви­ја не­ве­ро­ват­ном бр­зи­ном, у мо­мен­ту у ко­јем мо­же­те пре на­ћи по­да­так не­го отво­ри­ти књи­гу, или пи­та­ти на­став­ни­ка, нај­ва­жни­ја ствар је раз­у­ме­ти у ком кон­тек­сту, на ко­ји на­чин, од ко­га сер­ви­ран, и са ко­јим ци­љем нам је дат ре­зул­тат пре­тра­ге. То је ком­пе­тен­ци­ја ко­ју мо­ра­мо раз­ви­ти код уче­ни­ка у шко­ли. При­ку­пља­ње и пам­ће­ње по­да­та­ка са­мо по се­би ни­ка­ко ни­је зна­ње, али зна­ње чи­ни њи­хо­ва ве­шта упо­тре­ба, раз­у­ме­ва­ње њи­хо­вих ме­ђу­соб­них ве­за и од­но­са. А то де­ца мо­гу да на­у­че са­мо од нас, од­ра­слих. То је део на­ше од­го­вор­но­сти – ис­ти­че Ма­ри­на Па­нић, је­дан од пи­о­ни­ра ме­ђу про­фе­со­ри­ма ко­ји су спо­ји­ли тех­но­ло­ги­ју и кла­сич­ну на­ста­ву.