Тешко носити је мини (сукњу)

АНИМАНИМА У ЧАЧКУ
Десетог септембра, испод француско-швајцарске границе, у институту ЦЕРН, близу Женеве, пуштен је у погон Сударач великих хадрона, највећи светски комплекс и енергетски најмоћнији акцелератор честица, чији је задатак да судара супротстављене снопове протона високог нивоа кинетичке енергије. Осам хиљада научника је уверено да ће ово сударање успети, ни мање ни више, да симулира божији посао, Велики прасак (стварања Свемира), и онако успут, похвата неке одбегле хипотетичне честице, чије постојање физика само предвиђа.

Истог дана у Чачку почела је Аниманима, друга „епизода” међународног фестивала анимације. Захваљујући пре свега напорима и генералном усмерењу које су му дали уметнички (Динко Туцаковић), извршни (Милен Алемпијевић) и генерални (Драгојло Јеротијевић) директори, ова манифестација је претворена у својеврсни tour de force, „сударач честица” вероватно најбољег што светски „цртани филм” сада може да нам понуди.

Као што већ схватате, оба „комплекса” сједињују сумње/бојазни у смисао пројекта, с једне стране, и нада у исход, с друге стране. За разлику од ЦЕРН-а, чији је експеримент подземан и обавијен велом тајне, Аниманима, комплетан свој „апарат” (организација, квалитет пројекције у специјално, за ову прилику реновираној дворани Дома културе, одзив светских аниматора и публике…) и све своје „партикуле” (анимирана дела) излаже немилосрдном оку јавности.

Као један од селектора овог фестивала, чији је задатак био да број анимираних „честица” сведем са 200 на 70, одговорно тврдим: Јао немилосрдном оку! Чачански пресек светске анимације брижљиво је састављен од кратких, ефектних комада велике „специфичне тежине”, сведених готово на густину црне рупе, који усисавају пажњу, захтевају тоталну концентрацију и намећу накнадну рефлексију. Редефинисање анимираног филма се намеће: ради се о веома концентрованој, минуциозној метафори у праху, која се размућује нашом сопственом крвљу, осећањем, мишљу… И често је погубна по наше расположење. А свако минуциозно дело, налик на музичко-романтичарски капричо, бриљантну барокну токату, руски гопак, или „ђавољи трилер” – свако минуциозно анимирано дело је као мини-сукња на жени: открива све. Најјасније могуће потцртава лепоту, пропорције, сексепил, али и најнемилосрдније карикира несклад и најмање деформитете, иронише и вређа достојанство како „носиоца”, тако и посматрача.

Тако нам је овогодишња Аниманима представила једно тужно, меланхолично, јесење лице светске анимације. И све три главне награде, жири у саставу Јанес Хендрикс, Јужна Африка, Мартин Вандас, Чешка, и Данко Јешић, Србија, доделио је таквим филмовима: прва, Кућа од коцкица, Кунија Катоа из Јапана, и трећа, SKHIZEIN Жеремија Клапена из Француске су дестилована туга мирења са тихом пропашћу света, док је друга Сеоски доктор Франца Кафке Коџија Јамамуре, још поврх свега и кафкијански морбидан, али на мучно јапански начин.

Представљање релативно нових анимација у кинематографији, као што су португалска, летонска и литванска доследно је сиво а и мучно у расположењу, чак и ако се не ради о врхунским остварењима, али показује да је дух времена у ауторима са ових поднебља, у цртаном филму, пронашао сјајно изражајно средство.

Западни фаворити као САД, Велика Британија, Француска, Канада, итд., као да су мало уморни и, доследно, туробни, са изузетком Била Плимтона (Хот Дог, специјално признање жирија за најбољу анимацију), који је и даље карикатурално и готово стриповски смешан, на амерички начин. Једини заиста растерећено смешан филм КЈФГ бр. 5 (признање жирија за најдуховитији филм фестивала) припада Мађару Алексеју Алексејеву, а његов земљак Геза М. Тот је показао нове врхунце музичких истраживања анимације у ЕРГО (специјално признање жирија за најбољи звук).

Треба посебно истаћи два историјска циклуса цртаног филма у оквиру фестивала, бразилског (Савремена бразилска анимација)и француског (Од праксиноскопа до целулоида, 1892–1948) – без обзира да ли се ради о самим прапочецима кинематографије уопште (цртани филм је предак филма!), или о ремек-делима или експерименталним, авангардним „целулоидима” из 40-их година 20. века, линеарне, аналогне или дигиталне анимације, нема сумње да се њене идеје крећу/понављају у циклусима, дакле, само се реинкарнирају у новим технологијама.

Лекцију из овакве историје естетике дао је, на жалост недовољно похваљени, Растко Ћирић, у свом Fantasmagorie 2008, пионирском 3Д дигиталном експерименту са 100 година старим, истоименим цртаним филмом Емила Кола. Да будућност и могућа грандиозност анимације не мора лежати нужно у compositingu и „алатима” компјутерских програма за анимирање (који могу изазвати замор и презасићење у креацији) објаснио је несхваћени Муто, ремек-дело италијанског аниматора Блуа, који, уз помоћ стоп-кадра своје диги-камере, анимира фреско-графите, грандиозног замаха, мукотрпно сликане по зидовима и фасадама стварних улица и заборављених дворишта.

Најзад, једна од будућих опомена Аниманиме упућена је нама самима:

да није било Растка Ћирића, помислили бисмо да су Срби заборавили како се црта цртани филм; да није било изложбе илустрација и стрип табли (као пратеће манифестације) Ивице Стевановића, помислили бисмо да су Срби заборавили како се црта – тачка.

Аниманима јесте својеврсни акцелератор наше културе (анимације), али и наша мини-сукња. А у Чачку нам она све боље стоји.