Критичар друштвене неправде и песник потлачених

Поводом 125 година од рођења песника Федерика Гарсије Лорке (1898–1936), код нас су управо објављене његове „Изабране песме” у издању Контраст издаваштва у преводу Миодрага Гардића. Избор је приредио и превод редиговао професор Радивоје Константиновић, који је и аутор поговора.

– Ове године свечано се обележава сто двадесет пет година од рођења Федерика Гарсије Лорке, једног од највећих писаца друге половине 20. столећа. Прошло је осамдесет седам година од његове преране смрти, а његова поезија и позоришни комади и даље су међу најпопуларнијима не само у Шпанији већ и у свету. Лорка је велики писац, прави класик, који ће увек имати своје читаоце. Критичар друштвене неправде и песник потлачених, Лорка је погинуо као борац за слободу – каже професор Константиновић за наш лист.

Према његовим речима, разлози Лоркине велике популарности су пре свега изузетна лепота и непосредност његове поезије која допире до сваког читаоца, али и његова трагична смрт: песника су стрељали побуњени Франкови фашисти јер је био напредан интелектуалац и један од организатора велике културне акције републиканске владе чији је циљ био да се уметност приближи народу, да глумци, песници и музичари иду у фабричке хале и забачена села и упознају раднике и сељаке са ремек-делима шпанске културне баштине.

Франков режим ставио је општу забрану на Лоркина дела, која је укинута тек 1953. Но, тек након Франкове смрти, о животу и смрти Гарсије Лорке могло се отворено разговарати у Шпанији, а његова заоставштина се у овој земљи сматра националним културним благом.

Овај свестрано обдарен уметник: музичар, сликар, глумац али изнад свега песник, који је уз Mигела де Сервантеса, аутора „Дон Кихота” најпознатији и највише превођен шпански писац у свету, био је припадник чувене „генерације 1927”, групе коју су чинили углавном песници који су у шпанску књижевност увели начела европских покрета (попут симболизма, футуризма и надреализма). Према речима професора Константиновића, Лорка је успео да стекне ширу читалачку публику него било који од његових пријатеља песника, пишући поезију великог распона у којој ће уживати и неуки и учени.

„Он је успео да у своје песничко дело угради најразличитије утицаје а да оно сачува своје јединство и свежину непосредног доживљаја. Народна песма и традиционални романсеро, барок и класицизам, све до авангардних песничких покрета омогућили су великом Андалужанину да начини јединствену песничку творевину. По речима песника Педра Салимаса, Лорка је поново пронашао шпанску поезију”, објашњава Константиновић у поговору поменуте књиге.

Син учитељице и имућног земљопоседника, Лорка је рођен у малом месту Фуенте Вакеросу у близини Гранаде. У Гранади студира књижевност и право, а 1919. одлази у Мадрид, где се у студентском дому дружи са Салвадором Далијем, Луисом Буњуелом. Већ 1918. године објављује своју прву књигу „Утисци и предели”, а 1921. прву збирку песама „Књига песама”. Све до своје преране смрти не занемарује ни своје две велике љубави – музику и сликарство. Музику је учио од чувеног Мануела де Фаље, а сам је скупљао и хармонизовао народне напеве. То је у његово песничко и драмско дело унело снажну музикалност и помогло му да формира оригинални песнички израз. Позориште је сматрао „најјачим и најкориснијим оружјем у подизању земље и барометром, што показује њену величину и пад”, а његове најзначајније драме су „Крвава свадба” и „Дом Бернардe Албе”.

Професор Константиновић пише да савременици Лорку описују као човека изузетне интелигенције и образовања, духовитог саговорника, и поузданог пријатеља, пуног одушевљења и животне радости, али и меланхолика склоног депресији и опседнутог смрћу. У периоду између 1926. и 1929. године песник пролази кроз дубоку друштвену кризу. Године 1929. одлази у Њујорк, а његов боравак у Америци је резултирао потресном збирком „Песник у Њујорку”. Лорка је међу првим песницима авангарде осетио разорну снагу и нехуманост механизације и потрошачког друштва које је она производила.

Затим одлази на Кубу одакле се наредне године враћа у Шпанију и оснива путујуће позориште „Ла Барака”, његова „Крвава свадба” доживљава прави тријумф и Лорка улази у период своје најинтензивније старалачке активности: много пише, држи јавна предавања, организује концерте традиционалних песама и игара, рецитује своју поезију... Путује у Аргентину и Уругвај, где публика са одушевљењем поздравља његову „Чудесну обућарку”.

„Лорка постаје познат и веома цењен песник и драмски писац и ван граница Шпаније, али његов успон ће прекинути трагични догађаји: после победе Народног фронта, не мирећи се са поразом монархиста, генерал Франко организује војну побуну која ће довести до крвавог трогодишњег грађанског рата у коме ће изгубити живот и најомиљенији песник Шпаније Федерико Гарсија Лорка. Једне августовске ноћи 1936. године, када је песник отишао у Гранаду да би са породицом и пријатељима прославио свој имендан, одвели су га Франкови жандарми и стрељали у једној јарузи у близини града. Не зна се где је гроб песника који је у једној песми пожелео да буде сахрањен са својом гитаром, али ово мучко убиство изазвало је гнушање међународне јавности. Франков диктаторски режим није успео до саме своје пропасти да скине љагу коју му је нанела песникова смрт”, пише Радивоје Константиновић у поговору књиге „Изабране песме” и наглашава да пишући једну од својих најлепших песама „Плач за Игнасијом Санчесом Мехијасом”, у којој је ожалио погибију свог пријатеља, славног тореадора, Лорка као да је наслућивао и сопствену смрт.