Врећа пара за Универзитет у Београду

Ових дана објављена је интересантна књига о „најшашавијем богаташу Србије свих времена” Михаилу Лази Куртовићу. О неким анегдотама о њему већ сам писао у рубрици Међу нама.

Аутор Живојин Петровић, добитник награде „Деспот Стефан Лазаревић”, у наведеној књизи „Цукер Лаза” кренуо је од 1807. године, кад је госпон Лазин предак Јован Куртеша, кујунџија, стигао у мој родни град Шабац. Аутор у предговору наводи имена богаташа-задужбинара и доброчинитеља: Капетан Мише Анастасијевића, Илије Милосављевића Коларца, Луке Ћеловића Требињца, Николе Спасића, Симе Андрејевића Игумана, Влајка Каленића и госпође Драге Митрићевић, најбогатије Београђанке свих времена.

У тестаменту чувеног шабачког богаташа Јосифа Ј. Куртовића стоји изричито наглашено име особе којој се ништа од тог силног богатства не оставља. Али чудном игром судбине, кад су многи Куртовићи, тестаментарни наследници, умрли или нестали, 1920. године, све стричево богатство, и то из више породичних грана, слило се коначно у руке јединог изопштеног из тестамента – Михаила Куртовића, званог Цукер Лаза. Луцкаст, али позитиван, Цукер Лаза почиње да троши то благо на врло необичан и до тада невиђен и чудан начин, помажући многе, а посебно Универзитет у Београду, Српску православну цркву, разна културно-уметничка и научна друштва.

С врећом пара, у којој је било 500.000 динара у сребру, што су отприлике данашња два милиона евра, ушао је у Удеоничку задругу а. д. у Београду, па пред запањеним службеницима истресао сав новац на пулт тражећи да се депонује на посебан рачун који би гласио на Универзитет у Београду: „Желим овим новцем да оснујем задужбину, која ће носити име мојих родитеља, с циљем да се помогне Универзитет у Београду.”

Да се подсетимо спора око зграде у Кнез Михаиловој 33, где је живео задужбинар Никола Спасић. Мој пријатељ, који је деценијама живео у Стокхолму, причао ми је да је Спасићева фондација била богатија од Нобелове. Додао бих и судбину наследства можда највећег новинара „Политике” Предрага Милојевића. И његове племените идеје да школује најдаровитије студенте новинарства.

Дописујем се са старим Шапчанином који живи у Вашингтону и има племениту идеју да хотел „Гранд”, који спомиње Живојин Петровић у роману „Цукер Лаза”, кроз реституцију поврати, а његове сестре и он желе да га поклоне граду Шапцу за културна дешавања, или за Дом стараца. „Колико знам, у катастру је уписан као власник Град Шабац. Шта било да било – нека је срећно новом власнику”, пише ми бивши власник и можда „будући” задужбинар Шапца и Србије. Надам се. И они у Америци би били срећни и спокојнији.

А и данашњи богати људи, помозите науку и уметност. Ништа се не носи у земљу, а траг на земљи се дуго спомиње и препричава.

Јован Рукавина,
Шабац