Настанак Глобалног југа

Руска инвазија Украјине изазвала је широк спектар реакција широм света. Док је Запад мобилисан да подржи Кијев и казни Москву, велики делови онога што се зове Глобални југ или не жели да буде увучен у рат за који кажу да није њихов, или чак пружа дипломатску и економску подршку режиму Владимира Путина.

Може ли Украјина да ангажује Глобални југ? Колико Кијев има утицаја на Делхи, Бразилију или Џакарту?

Украјински председник Володимир Зеленски је недавном дипломатском офанзивом која га је одвела у Лондон, Рим, Париз, Берлин, Џеду и у Хирошиму на самит Г-7, обезбедио подршку богатих земаља Запада, али је делове арапског света оптужио да игноришу ужасе руске инвазије.

„Нажалост, постоје неки на свету а и овде, међу вама, који затварају очи пред илегалним анексијама”, поручио је Зеленски средином маја, током изненадног доласка на самит Арапске лиге у Џеди.

Глобални југ до сада је био веома ангажован у тражењу климатске правде, али држи се по страни у колонијалном рату који је Русија покренула против Украјине. Посматра ствари из друге перспективе: земље које подржавају Украјину махом су оне исте које су колонизирале Глобални југ.

„Оно што се догодило у САД јесте то да је оквир демократија против аутократије одредио позицију Бајдена и његове спољне политике, али не мислим да то важи за већи део остатка света. То није оквир са којим се они идентификују на много начина”, сматра Ракел Рицо из Европског центра Атлантског савеза.

Ново окупљање прво је кренуло на идеолошкој основи између Москве и Пекинга где не крију настанак заједничког фронта против униполарног света под доминацијом Америке. Своје „традиционалне вредности” нуде као алтернативу „неолибералним елитама”. Глобално интегрисана Кина је у повољнијем положају, јер не мора да се искључиво интегрише у Евро-Азију, за разлику од изоловане Русије.

Земље БРИКС-а – Бразил, Индија, Јужна Африка, Кина и Русија – све гласније оспоравају глобалну доминацију Запада, како политичку, тако и финансијску. Постају озбиљан ривал Г-7, групи најразвијенијих држава света.

Отвара се простор државама попут Индије и Турске, које су моћне регионалне силе али недовољно моћне да обликују светски поредак. Оне не крију амбицију да, уз сарадњу са Кином и Русијом, учествују у преобликовању постзападног светског поретка. Траже реформу система Уједињених нација.

Јужна Африка изазвала је многе контроверзе када је у фебруару – на годишњицу Путинове агресије – одржала заједничке војне вежбе са Русијом и Кином. Саудијска Арабија угошћава председника Венецуеле, још једног америчког непријатеља. Многе земље, попут Катара, Малија, Буркине Фасо или Колумбије покушавају да извуку економске користи одбијајући да се сврстају на стране украјинског рата. Руска пропаганда упорно понавља да су западне санкције изазвале глобалну енергетску кризу и угрозиле прехрамбену безбедност.

Обавештајна јединица „Економиста” закључује да је нето подршка Русији порасла у години после агресије и да те земље чине 31 одсто глобалног становништва. Руска сфера утицаја се шири захваљујући агресивнијој кампањи и ангажованој дипломатији, док Запад не успева да блокира наративе Кремља, каже се у извештају.

Кина, Русија, Иран – и донекле Северна Кореја – не ограничавају се само на демонстрацију силе. Оне преко трговине и транспорта граде ново геостратешко партнерство ван домашаја америчког долара и америчке морнарице. То је блок који би могао да постане највећа претња интересима САД последњих деценија.

Вашингтон је последњих година регион Индо-Пацифика прогласио највишим приоритетом своје спољне политике и трудио се да глобални баланс одржи тако што би Евро-Азија била подељена. САД и даље предводе коалицију демократских савезника, али на маргинама Евро-Азије: ривали лоцирани у центру се окупљају.

Државе Глобалног југа, и богате и сиромашне, постају мета два ривалска блока. Вредност им расте. Постају кључне у конфликту Тврђава Евро-Азија и онога што се зове „слободан свет”. Делхи, Ријад или Анкара знају умешно да наплаћују позицију која им се указала.

Овај тренд није нов. Иран и Северна Кореја годинама су размењивале ракетну технологију. Кинеско-руско стратешко партнерство јачало је деценијама. Путинова инвазија само је убрзала стварање новог евроазијског језгра. Рат је војну димензију њихове сарадње пребацио у први план.

Русија и Северна Кореја оснажиле су везе јер су Русима неопходне артиљеријске гранате. Москва и Техеран граде „свеобухватно војно партнерство”, како га је описао директор ЦИА Вилијем Барнс. Руси обећавају Ирану испоруку ловаца Су-35 у замену за дронове, артиљерију, могуће и ракете.

Кина је одбила да Русе војно подржава зазирући од америчких и европских санкција, али обезбеђује неборбену подршку Москви која и те како помаже Путиновом борбеном напору. Присуство високих кинеских војних експерата на самиту Путина и председника Си Ђинпинга у Москви појачало је спекулације о извозу оружја и напредне технологије – што Пекинг и даље демантује.

Кина и Русија истовремено реконструишу међународну трговину и избацују долар из међусобних трансакција. Придружује им се Иран експериментишући са Кинезима, а и Саудијска Арабија је најавила да ће извоз нафте Кини наплаћивати у јуанима, који су у фебруару преузели водећу улогу на московској берзи. Гради се економски систем који неће истиснути долар, али ће значајан део послова пребацити јуану и тако кинеске савезнике учинити отпорнијим на било какве америчке казнене мере.

Мировно решење украјинског рата је удаљена перспектива. Прекид ватре не значи мир. Ниједна власт у Кијеву неће прихватити да Русији преда територије које сада контролише. Рат може да буде замрзнут али тешко да ће бити завршен неким преговорним споразумом. Могуће је „корејско решење” које подразумева новоисцртане борбене линије и примирје. Такво решење значи конфронтацију и тензије у годинама које следе. Украјина остаје дугорочни тест односа Русије и Запада.

Оно што настаје је нови поредак који напушта оквире хладног рата, битке између демократије и тоталитаризма. Присуствујемо расту идентитетских политика, нових „средњих суперсила” на глобалном нивоу. Глобалном југу то ће бити важније од идеолошких подела прошлости. Кина се ту позиционира као лидер. Запад ће учинити све да тако не буде и да сачува либерални поредак. Присуствоваћемо више новом светском нереду, него новом светском реду.