Поверење у сликарски чин

Без обзира на вратоломну брзину која гура нови миленијум и релативизује системе вредности минулог века, не застарева питање: како следити кривуљу на чијим изохипсама бележимо позитиван смисао сопственог постојања? Уметници су најосетљивији на ова питања. Психолози сматрају да је индивидуација процес који се одвија читавог живота, а осећање идентитета постојаније је уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Па, које су кардиналне тачке на путу наше индивидуације?

Кардиналне тачке на путу индивидуације Тафила Мусовића, ван сваке сумње, представљају Београд и Амстердам (људи, ситуације и стања); топоними у којима је његово тзв. пробијање кроз живот у знаку формирања препознатљивог ауторског става са одређеним естетичким и етичким начелима. Три деценије је прошло од Мусовићеве дебитантске изложбе цртежа у Графичком колективу, а у овом временском континууму сликар је сазревао фокусирајући проблеме на линији архетипско-интуитивно-контемплативно. Тако је у Јанусовој дволичној пројекцији човека и његове сенке структурирао нагон само/одржања и манифестовање антипода Добра и Зла.

У рецепцији Мусовићевог дела упадљив је капитал интелектуалног фундуса, афинитет за традицију и њена изворишта, неговање веза са културном историјом, а велики уметнички узори – Песоа, Лорка, Бекман, Бејкон, Учело, Мазачо, Мунк, Боскман, Тешић, Марчетић – били су снажно упориште сликару у дијалогу о вечним темама идентитета и егзистенције. Исказане у стањима и појавама као што су пад, сукоб, борба, губитништво, победа, неправда, порицање, човек-спасилац или танатофоб, истерани из Раја или егзилант, ове теме у одређеном смислу сублимирају библијске размере страха, репресије, субверзије.

Мада је, после одласка у Холандију, у протекле две деценије Мусовић неколико пута излагао у Београду, његове актуелне изложбе добро темперованог наслова „Згуснуто сећање” – поставка ретроспективног карактера у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” и нови цртежи у Графичком колективу – представљају целовиту београдску промоцију овог сликара; у исто време то је и могућност да се његова обимна продукција критички сагледа, евалуира, озбиљније интегрише у овај културни простор и музејске колекције.

Наиме, генеза Мусовићевог стваралаштва везује се за београдску нову слику актуелну осамдесетих година, а данашњи избор од преко стотину дела (слика великог формата и цртежа) утемељује његову поетику у домен фигурације уз предано неговање концепта класичне сликарске форме. Део припадања рецентној уметничкој пракси је и сећање на повратак са Бијенала у Венецији и осећање среће јер смо видели слике Кифера или Фројда, Мусовићеве духовне браће. По логици ствари, у поетском дискурсу његове фигурације мењали су се композиција, иконографија, тематски оквир слике, реторика призора, рукописна ортографија, психолошки набој дела, колорит, дубина сенке, формат. Али, посвећеност сликарству и снажна потреба да ствара не јењавају и, на одређени начин, хомогенизују његов креативни профил.

Слике и цртежи на ретроспективи у Павиљону на Калемегдану груписани су проблемски, тематски и хронолошки, пратећи циклусе и фазе Мусовићеве уметничке праксе – од „Омажа Песои”, „Боњоур, монсиеур Мусовић”, „Истеривање из Раја” (по Мазачу), преко „Свети Ђорђе и Аждаја” (по Учелу), „Макс Бекман у Амстердаму” до слика и портрета савремених песника које Мусовић већ читаву деценију успешно ради, по узору на класична начела, искључиво по моделу.

Поставком доминирају нове слике из циклуса „Обећани рај”, а њихова фуриозна неоекспресионистичка сликарска егзекуција (па и велики формати) сведочи о сликару великих креативних потенцијала. Ослобођени, виолентни и срчани рукопис, опорост тешког колорита, сценични наратив, фрагментарни кадрови потенцирају велику тему о истинама и лажима историјске праксе. Иронични наслов „Обећани рај” продубљује апсурд времена, а датуми смрти Че Геваре, Аљендеа и Ђинђића, интегрисани у слику, више су од омажа идеји и цени коју су платили ови политичари.

Нови Мусовићев циклус цртежа „Забава” у Графичком колективу својим живим фигуралним ситуацијама читљиви и експресивни рукописни ток кондензује у јак метафорички знак – витешку борбу, у којој субверзивна линија подвлачи двоструки идентитет победника/губитника, љубав и рајско савршенство невиних, игре празнине и страх од смрти.

Тафила Мусовића су назвали и романтичним уметником класичних мотива, а његово „Згуснуто сећање” у овом убрзаном, „згуснутом времену”, искушењу унутарње самоће, алијенације и новог критичарског дискурса враћа поверење у индивидуални сликарски чин и његову непревазиђену моћ.

Аутор изложбе је Милена Марјановић.