У хаосу полних идентитета

Специјално за „Политику”

Дубровник – У копродукцији 74. Дубровачких летњих игара и Загребачког позоришта младих, на чудесној тврђави Ловријенац, дубровачком хамлетишту како је још зову позоришни људи, премијерно је изведена представа „На три краља или како хоћете”. Настало према мотивима истоимене Шекспирове комедије забуне (текст урадили Гжегож Јажина и Роман Павловски), ово сценско дело једног од најзначајнијих савремених пољских редитеља, Гжегожа Јажине, чије су представе учествовале на фестивалима Битеф увек интригирајући нашу публику („Теорема” на 44. и „Прослава” на 36. Битефу), уклапа се у његов препознатљив, визуелно нарочито раскошан, ауторски опус.

Може се рећи да је основна тема представе проблематизација полних и родних идентитета и улога, њихове несталности, променљивости, измичућег значења. Ова питања се директно постављају на самом почетку, пројекцијом кратког филма, снимљених анкета са људима различитог пола, старости, као и гледишта који откривају лична мишљења о мушким и женским особеностима и улогама, њиховим сличностима и разликама. Из овог документаристичког поља које одмах утврђује савремени контекст тумачења Шекспировог комада, провокативно и повремено комички атрактивно, радња се сели у фикционални простор елитног хотела „Илирија” где имућни брачни пар у кризи, Оливио (Дадо Ћосић) и Орсина (Анђела Рамљак), организује журку, маскенбал за пријатеље, где сви долазе прерушени у супротан пол. Та маскарада, игра са збуњујућим, клизавим родним идентитетима, Шекспиру омиљена, прилика је да се ископају прикриване истине, на линији тумачења елизабетанских маски, које истиче да њихова функција није скривање, већ откривање идентитета. У преводу, маскирање нам даје специфичну слободу, јер се тако на известан начин одвајамо од наших друштвених лица, али и предрасуда и страхова, повезаних са конвенцијама понашања. Тако ће се у овој, драстично адаптираној Шекспировој радњи, управо под маскама, постепено пробијати стварне чежње супружника, њихове тајно и дуго одржаване везе, узбуркавајуће страсти.

Радикално осавремењена Шекспирова комедија, гламурозно, светлуцаво и модерно дизајнирана даје суморно истиниту слику нашег брутално материјалистичког света, где новац покреће све (костим Ана Аксер Фијалковска, сценографија ААФГЈАП). У том смислу су индикативни ликови Томасе, Оливијеве тетке, у изражајном тумачењу Дорис Шарић Кукуљице, као и певачице Фесте, у такође веродостојном приказу Петре Свртан, које само разумеју вредност евра, искључиво их шушке мотивишу да делају (и сплеткаре). Нова сценска радња покреће и питања еколошке бриге која умирује савест, кроз мотив експедиције спасавања пингвина, деликатно иронично исписаног, затим фаворизације младости у конзумерском друштву, трагичне пролазности лепоте, као и опојне снаге андрогиније, у чему су опстали трагови Шекспирових тема (андрогиног Виоликса аутентично и истинито игра Миа Мелцхер).

Због замењених полних идентитета, али и умршених односа између ликова, понекад је тешко испратити радњу, што се може схватити и као израз сложености љубавних чежњи, губљења у лавиринтима пречесто збуњујућих и променљивих осећања. Ликови су окружени огледалима, а то се може тумачити као визуелни, симболички одраз тражења сопства, проблемска материјализација исказа „Ја нисам то што јесам”, који се више пута чује међу зидинама Ловријенца.

У игри глумаца је нарочито занимљиво играње рода, односно травестија стереотипног представљања мушкости и женскости. Туристкиња Андреа, која током журке постаје Ендру (Барбара Прпић), ту мушкост игра са израженом дрскошћу, грубошћу, упадљивим мачо пушењем и опасним погледом, док Дадо Ћосић, у улози Оливија, односно прерушене Оливије, такође театрализовано приказује нежност, умилност, женско мјаукање пред мушким зверима у игри завођења. Кроз тако театрализовану игру женскости и мушкости, обликовану из угла супротног пола, подстицајно критички се указује на стереотипе понашања.

Сценски су најупечатљивији екстатични призори распојасане журке, телесног и духовног ослобађања, сцене у којима сви бесвесно, оргијастично плешу уз заводљиву електромузику, сакривених лица, распуштених ограничења (композитори Марко Леванић, Ивана Старлевић). За ове слике се може рећи да су данашњи пандан Шекспировим чиновима одласка у арденску шуму, место упознавања Ероса, некакав симболичан ритуал иницијације. Окидач су карневалског, дионизијског транса у коме се ликови суочавају са истинама у себи, враћајући се измењени у стваран живот, одлучни да разнесу окове лажних бракова и да се докопају сласти слободе.