U haosu polnih identiteta

Specijalno za „Politiku”

Dubrovnik – U koprodukciji 74. Dubrovačkih letnjih igara i Zagrebačkog pozorišta mladih, na čudesnoj tvrđavi Lovrijenac, dubrovačkom hamletištu kako je još zovu pozorišni ljudi, premijerno je izvedena predstava „Na tri kralja ili kako hoćete”. Nastalo prema motivima istoimene Šekspirove komedije zabune (tekst uradili Gžegož Jažina i Roman Pavlovski), ovo scensko delo jednog od najznačajnijih savremenih poljskih reditelja, Gžegoža Jažine, čije su predstave učestvovale na festivalima Bitef uvek intrigirajući našu publiku („Teorema” na 44. i „Proslava” na 36. Bitefu), uklapa se u njegov prepoznatljiv, vizuelno naročito raskošan, autorski opus.

Može se reći da je osnovna tema predstave problematizacija polnih i rodnih identiteta i uloga, njihove nestalnosti, promenljivosti, izmičućeg značenja. Ova pitanja se direktno postavljaju na samom početku, projekcijom kratkog filma, snimljenih anketa sa ljudima različitog pola, starosti, kao i gledišta koji otkrivaju lična mišljenja o muškim i ženskim osobenostima i ulogama, njihovim sličnostima i razlikama. Iz ovog dokumentarističkog polja koje odmah utvrđuje savremeni kontekst tumačenja Šekspirovog komada, provokativno i povremeno komički atraktivno, radnja se seli u fikcionalni prostor elitnog hotela „Ilirija” gde imućni bračni par u krizi, Olivio (Dado Ćosić) i Orsina (Anđela Ramljak), organizuje žurku, maskenbal za prijatelje, gde svi dolaze prerušeni u suprotan pol. Ta maskarada, igra sa zbunjujućim, klizavim rodnim identitetima, Šekspiru omiljena, prilika je da se iskopaju prikrivane istine, na liniji tumačenja elizabetanskih maski, koje ističe da njihova funkcija nije skrivanje, već otkrivanje identiteta. U prevodu, maskiranje nam daje specifičnu slobodu, jer se tako na izvestan način odvajamo od naših društvenih lica, ali i predrasuda i strahova, povezanih sa konvencijama ponašanja. Tako će se u ovoj, drastično adaptiranoj Šekspirovoj radnji, upravo pod maskama, postepeno probijati stvarne čežnje supružnika, njihove tajno i dugo održavane veze, uzburkavajuće strasti.

Radikalno osavremenjena Šekspirova komedija, glamurozno, svetlucavo i moderno dizajnirana daje sumorno istinitu sliku našeg brutalno materijalističkog sveta, gde novac pokreće sve (kostim Ana Akser Fijalkovska, scenografija AAFGJAP). U tom smislu su indikativni likovi Tomase, Olivijeve tetke, u izražajnom tumačenju Doris Šarić Kukuljice, kao i pevačice Feste, u takođe verodostojnom prikazu Petre Svrtan, koje samo razumeju vrednost evra, isključivo ih šuške motivišu da delaju (i spletkare). Nova scenska radnja pokreće i pitanja ekološke brige koja umiruje savest, kroz motiv ekspedicije spasavanja pingvina, delikatno ironično ispisanog, zatim favorizacije mladosti u konzumerskom društvu, tragične prolaznosti lepote, kao i opojne snage androginije, u čemu su opstali tragovi Šekspirovih tema (androginog Violiksa autentično i istinito igra Mia Melcher).

Zbog zamenjenih polnih identiteta, ali i umršenih odnosa između likova, ponekad je teško ispratiti radnju, što se može shvatiti i kao izraz složenosti ljubavnih čežnji, gubljenja u lavirintima prečesto zbunjujućih i promenljivih osećanja. Likovi su okruženi ogledalima, a to se može tumačiti kao vizuelni, simbolički odraz traženja sopstva, problemska materijalizacija iskaza „Ja nisam to što jesam”, koji se više puta čuje među zidinama Lovrijenca.

U igri glumaca je naročito zanimljivo igranje roda, odnosno travestija stereotipnog predstavljanja muškosti i ženskosti. Turistkinja Andrea, koja tokom žurke postaje Endru (Barbara Prpić), tu muškost igra sa izraženom drskošću, grubošću, upadljivim mačo pušenjem i opasnim pogledom, dok Dado Ćosić, u ulozi Olivija, odnosno prerušene Olivije, takođe teatralizovano prikazuje nežnost, umilnost, žensko mjaukanje pred muškim zverima u igri zavođenja. Kroz tako teatralizovanu igru ženskosti i muškosti, oblikovanu iz ugla suprotnog pola, podsticajno kritički se ukazuje na stereotipe ponašanja.

Scenski su najupečatljiviji ekstatični prizori raspojasane žurke, telesnog i duhovnog oslobađanja, scene u kojima svi besvesno, orgijastično plešu uz zavodljivu elektromuziku, sakrivenih lica, raspuštenih ograničenja (kompozitori Marko Levanić, Ivana Starlević). Za ove slike se može reći da su današnji pandan Šekspirovim činovima odlaska u ardensku šumu, mesto upoznavanja Erosa, nekakav simboličan ritual inicijacije. Okidač su karnevalskog, dionizijskog transa u kome se likovi suočavaju sa istinama u sebi, vraćajući se izmenjeni u stvaran život, odlučni da raznesu okove lažnih brakova i da se dokopaju slasti slobode.