Покрет моћнији од речи

Ко­ре­о­граф­ски пар Мег Стју­арт (САД) и Фи­лип Ге­ма­хер (Аустри­ја) би­ли су про­те­клих да­на го­сти Бе­о­гра­да. Њи­хо­ва пред­ста­ва „Мо­жда за­у­век” пре­ми­јер­но је из­ве­де­на прек­си­ноћ у Ате­љеу 212 у окви­ру глав­ног про­гра­ма 42. Би­те­фа. Они ко­ји ни­су би­ли те сре­ће да при­су­ству­ју пре­ми­јер­ном из­во­ђе­њу овог пле­сног оства­ре­ња мо­гли су на си­ноћ­њој ре­при­зи да ви­де са ка­квим сцен­ским из­ра­зом су Мег Стју­арт и Фи­лип Ге­ма­хер оства­ри­ли свој пр­ви за­јед­нич­ки про­је­кат, ура­ђен у про­дук­ци­ји тру­па „Де­миџд Гудс” (Бел­ги­ја) и „Мем­блинг Фиш” (Аустри­ја).

Аме­ри­кан­ка Мег Стју­арт и Аустри­ја­нац Фи­лип Ге­ма­хер, твр­де кри­ти­ча­ри, јед­но­став­но су мо­ра­ли да се срет­ну, и по­ред то­га што свој сцен­ски на­ступ гра­де на кон­тра­сту сво­јих по­је­ди­нач­них сти­ло­ва. Са њи­ма смо раз­го­ва­ра­ли у фо­а­јеу Ате­љеа 212, где су би­ли окру­же­ни бе­о­град­ским но­ви­на­ри­ма по­сле ви­ше­ча­сов­не про­бе. Да­ва­ли су крат­ке ин­тер­вјуе, по стро­го утвр­ђе­ном тер­ми­ну јер, ка­ко смо оба­ве­ште­ни, Мег Стју­арт и Фи­лип Ге­ма­хер и ни­су би­ли рас­по­ло­же­ни за раз­го­во­ре. И то ма­ло ин­тер­вјуа ко­је су ус­пе­ли да оба­ве , но­ви­на­ри су их до­би­ли по­сле ви­ше­днев­ног иш­че­ки­ва­ња да им ор­га­ни­за­то­ри 42. Би­те­фа упри­ли­че су­срет са овим ко­ре­о­граф­ским па­ром. Тре­ба­ло је би­ти мно­го стр­пљив.

Не­жна пла­ву­ша Мег Стју­арт и њен ко­ле­га Фи­лип Ге­ма­хер ни­су кри­ли ра­дост што су го­сти 42. Би­те­фа, а о сво­јој са­рад­њи и ра­ду на пред­ста­ви „Мо­жда за­у­век” су под­ву­кли да је она ре­зул­тат ду­гог про­це­са ра­да. И као што су свој про­је­кат ра­ди­ли за­јед­но, та­ко су и раз­го­ва­ра­ли у тан­де­му.

– Ком­би­на­ци­ја у на­шој пред­ста­ви је ја­ко за­ни­мљи­ва. Спо­ји­ли смо ис­ку­ство Мег Стју­арт, њен умет­нич­ки та­ле­нат, са мо­јим умет­нич­ким ис­тра­жи­вач­ким ра­дом ко­ји спро­во­дим свих ових го­ди­на. У ра­ду нам је по­мо­гло све оно што смо то­ком дру­же­ња от­кри­ва­ли јед­но о дру­гом, од­но­сно укр­шта­ње умет­нич­ких сред­ста­ва ко­ја смо ко­ри­сти­ли у прет­ход­ном ра­ду. Пред­ста­ва „Мо­жда за­у­век” ба­ви се и пи­та­њем ко­ли­ко јед­ни дру­ги­ма ула­зи­мо у жи­вот­ни про­стор. Ве­ли­ка ствар је су­о­чи­ти се у ра­ду са не­ким ко је та­ко јак, успе­шан. То је мо­тив, до­дат­но убр­за­ње, ка­же Ге­ма­хер.

Тру­ди­мо се да то­ком про­це­са ра­да, на­до­ве­зу­је се Мег Стју­арт, бу­де­мо отво­ре­ни јед­но пре­ма дру­гом и по­де­ли­мо је­дан ве­о­ма ин­ти­ман свет. Ис­тра­жу­је­мо ко­је су гра­ни­це, до­ме­ти на­шег ра­да. То је, ујед­но, и по­ла­зна тач­ка од ко­је кре­ће на­ша умет­ност. Сви смо на­у­че­ни да ра­ди­мо са­мо­стал­но, да се са­ми из­ра­жа­ва­мо, а ка­да ра­ди­мо у ду­е­ту, нео­п­ход­но је бли­же упо­зна­ва­ње и не­ка вр­ста ин­тим­но­сти.

Пред­ста­ва „Мо­жда за­у­век” је пр­ви за­јед­нич­ки про­је­кат ко­ре­о­граф­ског тан­де­ма Мег Стју­арт и Фи­ли­па Ге­ма­хе­ра. То­ком упо­зна­ва­ња и за­јед­нич­ког дру­же­ња ра­ди­ли су не­ко­ли­ко ма­њих про­је­ка­та, али је, под­вла­че, за озбиљ­ни­ју пред­ста­ву нео­п­ход­но до­не­ти мно­го кон­крет­них од­лу­ка, што че­сто и ни­је ла­ко.

На пи­та­ње на чи­ју ини­ци­ја­ти­ву је до­шло до ове са­рад­ње, го­то­во углас су од­го­во­ри­ли да је ин­те­ре­со­ва­ње за за­јед­нич­ки рад би­ло обо­стра­но.

Те­ло је ве­о­ма моћ­но сред­ство ко­је сво­јим по­кре­том мо­же да ство­ри из­ван­ред­ну при­чу и ре­чи са­ме по се­би та­да ни­су по­треб­не, на­гла­ша­ва Ге­ма­хер. Слич­но раз­ми­шља и Мег Стју­арт, ко­ја нам от­кри­ва да, ка­да су ре­чи нео­п­ход­не она их из­го­ва­ра, али се сла­же да се сва осе­ћа­ња и зна­че­ње ре­чи мо­гу пре­не­ти, до­ча­ра­ти, по­кре­том ко­ји је моћ­ни­ји од ре­чи.