„Ферке” и ножеви

Само су две недеље од почетка школске године биле потребне да се замислимо над питањем безбедности деце у школама. Згрозили смо се над судбином несрећног седамнаестогодишњег ученика Хемијско-прехрамбене школе, који је умало смртно страдао због тога што су неки његови вршњаци мислили да им је украо мобилни телефон. Силом су ушли у учионицу, почели да туку дечка ни кривог ни дужног. Ни то им није било довољно, па су га изболи ножем.

Ризикујем да ће ме због кукања за прошлим временима неко оптужити да сам симпатизер Кркобабићевог ПУПС-а, али када сам се школовао (биле су то несрећне деведесете) никоме од клинаца није падало на памет да употребљава нож за нешто више од сечења хлеба и мазања паштете. Да не причам о томе колико је било незамисливо да неко дође у школу и пребије ученика усред учионице.

Није ми намера да фаворизујем туче и да данашњу децу упућујем на то да проблеме решавају песницама, али ондашње вандалско понашање је било далеко безазленије од данашњег. Врхунац делинквенције су биле такозване ферке, туче песницама један на један, после којих би сви заједно, и учесници туче и гледаоци, отишли на сок.

Времена су се, наравно, променила, а психолози, социолози и остали стручњаци требало би да нађу одговор на питање шта то тера данашњу омладину да нечије родитеље завију у црно и да самиоду на вишедеценијску робију.

Да ли ћемо овог пута као друштво успети да смислимо нешто паметно и решимо горући проблем? Или ћемо, као претходних година, једноставно да се окренемо другим стварима после недељу дана медијске буке, заборављајући на то да постоје клинци који су спремни да избоду ножем свог вршњака усред учионице, а да не постоји неко ко може да их спречи у томе?

Сетимо се само случаја малог Николе Ковачевића који је преминуо пре нешто више од три године у близини своје школе, након што су га претукла двојица вршњака. Некако се подударило да баш јуче буде изречена пресуда онима који су тукли Ковачевића. Добили су по три године затвора, што је изазвало огорчење породице због тога што је суд проценио да напад није оквалификован као покушај убиства, него као наношење тешких телесних повреда.

После тог случајанадлежни су се јавно изјашњавали о томе да смишљају решења за проблем безбедности деце у школама, али до данас још немамо модел који би родитељима дао гаранцију да могу безбрижно да испраћају своје клинце у школу.

Сви данашњи облици заштите деце у школама показали су се неефикасним, и то потврђује прекјучерашњи случај ученика Д. К. Школа има видео-надзор који је додуше помогао да се идентификују нападачи, али то није спречило децу да уђу у учионицу и ножем повреде ученика. Школа има и школског полицајца, али ни он није могао да спречи овај сурови напад. Он је у то време обилазио још две суседне школе на које има обавезу да мотри. Дакле, показало се да нам поред видео-надзора и школског полицајца, недостаје још нешто што би школу учинило безбеднијом.

Сигуран сам да амерички модел увођења метал детектора у учионице ни би био добар, али се надам да ће неко у Србији наћи паметно, одрживо и безбедно решење. Дугујемо деци безбедност, макар у школама.