Црвене петокраке и жути крстови

На Видовдан 1989. године, на Косову Пољу, по несносној јари, где се славило шест векова од Косовског боја, слила се највећа људска река у српској историји.

На место ходочашћа стигле су стотине хиљада Срба („Ројтер”, иранска агенција ИРНА, „Ноје кронен цајтунг”), 300.000 („Глас Америке”), више од 500.000 („Санди тајмс”, „Тагесцајтунг”), око 600 хиљада („Франфуртер алгемајне цајтунг”), можда милион („Радио франс интернасионал”), милион („Фигаро”, „Пиколо”), више од милион (УПИ, „Франс прес”, Радио Варшава), можда и милион и по (“Економист”), милион и по („Коријере дела сера”), „готово” два милиона („Зидојче цајтунг”), два милиона (ТВ Београд и „Политика”).

Али, то море Срба, стешњено између пламтећег сунца и помпезне бине (мегаолтара), у усијању крви и мисли, било је само медијум за обожење једне харизме. Такав је био мизансцен.

Силазећи с горњих, небеских одаја, Он, једини говорник на уздигнутом подијуму, стигао је у 13 часова и 19 минута („Политика”, 29. јун) да се овековечи на паноу нагомиланих векова.

– Он се спустио са неба, као што треба... Зауставиле су се елисе хеликоптера, Милошевић стоји озбиљан и строгог погледа. Ни знака саучесништва са масама, ни осмеха охрабрења. Слободан Милошевић, човек који је пробудио Србе, знао је да игра на велико (париски „Монд”, 30. јун).

– Неколико километара од сабласне Приштине, која је још у стегама полицијског часа, на Газиместану, мноштво људи је певало црквене песме и славило уздизање свог лидера Слободана Милошевића, човека који је пре три месеца вратио Косово под контролу Србије. Пред милион људи, нови Тито није само прославио 600-годишњицу једног историјског догађаја. У једном тренутку је ликвидирао 600 година историје које су претходиле његовом доласку и великом поновном уједињењу (тршћански „Пиколо”, 29. јун).

И други репортери западњачких медија иронично су ловили мегадимензију велике представе, домете Милошевићеве канонизације: „нови ’месија’” („Монд”), „упоређују га с Титом, величају као божанство” („Глас Америке”, 28. јун), „комбинација Тита и Мусолинија” („Фигаро”, 29. јун), „нови Тито” („Зидојче цајтунг”, 30. јун).

Запажено је да су Милошевићеве слике „ношене као иконе” („Санди тајмс”, 2. јул) односно да су његови портрети „фрескно представљени” (загребачки недељник „Данас”, 4. јул).

Извештач „Зидојче цајтунга” оцењује да је Милошевић својим газиместанским перформансом „превазишао себе”, а новинарка штокхолмског „Дагенс нихетера” да је говор био конципиран као да „историја почиње с њим”.

Ходочасници су упијали кључну, богоборачку поруку спектакла: крунисање новог Вожда на месту где је посечен Лазар, а чије су мошти 19. јуна стигле да потпомогну инкарнацију, у оближњу Грачаницу, где су биле изложене дан и ноћ уочи прославе.

„Зидојче” је обратио пажњу на лексику Милошевићевог наратива: „Ни једном речју није поменуо југословенског над-оца Тита, баш као ни комунистичку партију. Социјализам је поменут само једном, на маргини. Зато је четири пута поменуо цркву и религију. Био би потребан џепни дигитрон да се израчуна колико пута је поменуо српски народ, Србију, њену историју, величину и будућност”.

Социјализам је, заправо, поменут три пута, али су зато потпуно изостали појмови „радничка класа” или „коминисти”. Реч „јединство”, ригидни термин титоистичког лексикона, употребљен је само четири пута јер је супституисан лексемима епске конотације („слога” / “неслога”) који су употребљени 17 пута, као и термином „поделе” (шест пута). Наглашена је опсесивност митском бинарном опозицијом: „издајом” (пет пута) и „јунаштвом” (четири пута). Реч „битка” изречена је чак 12 пута.

Међутим, пажљивији читач могао је већ тада уочити корозивну тачку Милошевићевог суперсрпског „хероизма”. Те четири реченице, које уочљиво одступају, садржајно и по стилизацији, „Политика” је извукла у антрфиле, а прве две гласе: „У време када се одиграла ова знаменита битка на Косову, људи су били загледани у звезде чекајући од њих помоћ. Данас, шест векова касније, поново су загледани у звезде, чекајући да их освоје”.

Није тешко погодити чији је сентиментализам исплакао ове сладуњаве мисли. Тим, другим пером, управљала је она сила из дубље сфере, која ће формулисати обрнути поклич („Мир нема алтернативу”), вратити титоизам на фабричка, „српска” капитулантска подешавања, а сам Слободан Милошевић, који је у бласфемичној свести маса супституирао Карађорђа, Лазара, Светог Саву, па чак и Исуса Христа („Старт”, 19. август 1989.), само пет година касније увешће санкције Републици Српској, а следеће, 1995. поклањајући Сарајево у Дејтону, назвати сарајевске Србе „кукавицама” (С. Ђукић, Он, Она и ми, 1997, стр. 214), а книнске „будалама” (Исто, стр. 202), током „Олује”, летујући на Црном Врху.

Мимикрија аутора газиместанског говора била је провидна. Титоистичка матрица је невешто, комично префарбана. Миксујући митску парадигму са револуционарним дискурсом, хвалећи се да зна „су чим ће пред Милоша”, Милошевић је рекао: „Срби никада кроз читаву своју историју нису никада освајали и експлоатисали друге... Ослобађали су вечито себе и, кад су били у прилици, помагали су другима да се ослободе”.

Порука је скоро буквална: Срби су нови „пролетеријат” који, по доктрини дијалектичког материјализма, ослобађајући себе као класу, ослобађа и друге класе мрских класних окова, експлоататорских или окупаторских, свеједно.

Ту чудовишну мешавину марксизма и патриотизма, комунистичких и националистичких клишеа, региструје и западњачка штампа:

– Посетиоци су носили на десетине великих српских застава од којих су неке имале црвену звезду, а многе друге жути крст – симбол старог српског царства („Глас Америке”, 28. јун).

– Социјализам и мистицизам, национализам и хришћанство... Веома необичан коктел послужен је у среду српским масама („Монд”, 30. јун).

„Санди тајмс” (2. јул) се послужио натуралистичком сликом: „Окружени мирисом пољског цвећа и топлог пива, на стотине хиљада презнојених Срба кретало се у среду преко поља, у правцу блатњаве ливаде... Био је то дан демагогије”.

(Крај)