Crvene petokrake i žuti krstovi

Na Vidovdan 1989. godine, na Kosovu Polju, po nesnosnoj jari, gde se slavilo šest vekova od Kosovskog boja, slila se najveća ljudska reka u srpskoj istoriji.

Na mesto hodočašća stigle su stotine hiljada Srba („Rojter”, iranska agencija IRNA, „Noje kronen cajtung”), 300.000 („Glas Amerike”), više od 500.000 („Sandi tajms”, „Tagescajtung”), oko 600 hiljada („Franfurter algemajne cajtung”), možda milion („Radio frans internasional”), milion („Figaro”, „Pikolo”), više od milion (UPI, „Frans pres”, Radio Varšava), možda i milion i po (“Ekonomist”), milion i po („Korijere dela sera”), „gotovo” dva miliona („Zidojče cajtung”), dva miliona (TV Beograd i „Politika”).

Ali, to more Srba, stešnjeno između plamtećeg sunca i pompezne bine (megaoltara), u usijanju krvi i misli, bilo je samo medijum za oboženje jedne harizme. Takav je bio mizanscen.

Silazeći s gornjih, nebeskih odaja, On, jedini govornik na uzdignutom podijumu, stigao je u 13 časova i 19 minuta („Politika”, 29. jun) da se ovekoveči na panou nagomilanih vekova.

– On se spustio sa neba, kao što treba... Zaustavile su se elise helikoptera, Milošević stoji ozbiljan i strogog pogleda. Ni znaka saučesništva sa masama, ni osmeha ohrabrenja. Slobodan Milošević, čovek koji je probudio Srbe, znao je da igra na veliko (pariski „Mond”, 30. jun).

– Nekoliko kilometara od sablasne Prištine, koja je još u stegama policijskog časa, na Gazimestanu, mnoštvo ljudi je pevalo crkvene pesme i slavilo uzdizanje svog lidera Slobodana Miloševića, čoveka koji je pre tri meseca vratio Kosovo pod kontrolu Srbije. Pred milion ljudi, novi Tito nije samo proslavio 600-godišnjicu jednog istorijskog događaja. U jednom trenutku je likvidirao 600 godina istorije koje su prethodile njegovom dolasku i velikom ponovnom ujedinjenju (tršćanski „Pikolo”, 29. jun).

I drugi reporteri zapadnjačkih medija ironično su lovili megadimenziju velike predstave, domete Miloševićeve kanonizacije: „novi ’mesija’” („Mond”), „upoređuju ga s Titom, veličaju kao božanstvo” („Glas Amerike”, 28. jun), „kombinacija Tita i Musolinija” („Figaro”, 29. jun), „novi Tito” („Zidojče cajtung”, 30. jun).

Zapaženo je da su Miloševićeve slike „nošene kao ikone” („Sandi tajms”, 2. jul) odnosno da su njegovi portreti „freskno predstavljeni” (zagrebački nedeljnik „Danas”, 4. jul).

Izveštač „Zidojče cajtunga” ocenjuje da je Milošević svojim gazimestanskim performansom „prevazišao sebe”, a novinarka štokholmskog „Dagens nihetera” da je govor bio koncipiran kao da „istorija počinje s njim”.

Hodočasnici su upijali ključnu, bogoboračku poruku spektakla: krunisanje novog Vožda na mestu gde je posečen Lazar, a čije su mošti 19. juna stigle da potpomognu inkarnaciju, u obližnju Gračanicu, gde su bile izložene dan i noć uoči proslave.

„Zidojče” je obratio pažnju na leksiku Miloševićevog narativa: „Ni jednom rečju nije pomenuo jugoslovenskog nad-oca Tita, baš kao ni komunističku partiju. Socijalizam je pomenut samo jednom, na margini. Zato je četiri puta pomenuo crkvu i religiju. Bio bi potreban džepni digitron da se izračuna koliko puta je pomenuo srpski narod, Srbiju, njenu istoriju, veličinu i budućnost”.

Socijalizam je, zapravo, pomenut tri puta, ali su zato potpuno izostali pojmovi „radnička klasa” ili „koministi”. Reč „jedinstvo”, rigidni termin titoističkog leksikona, upotrebljen je samo četiri puta jer je supstituisan leksemima epske konotacije („sloga” / “nesloga”) koji su upotrebljeni 17 puta, kao i terminom „podele” (šest puta). Naglašena je opsesivnost mitskom binarnom opozicijom: „izdajom” (pet puta) i „junaštvom” (četiri puta). Reč „bitka” izrečena je čak 12 puta.

Međutim, pažljiviji čitač mogao je već tada uočiti korozivnu tačku Miloševićevog supersrpskog „heroizma”. Te četiri rečenice, koje uočljivo odstupaju, sadržajno i po stilizaciji, „Politika” je izvukla u antrfile, a prve dve glase: „U vreme kada se odigrala ova znamenita bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajući od njih pomoć. Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, čekajući da ih osvoje”.

Nije teško pogoditi čiji je sentimentalizam isplakao ove sladunjave misli. Tim, drugim perom, upravljala je ona sila iz dublje sfere, koja će formulisati obrnuti poklič („Mir nema alternativu”), vratiti titoizam na fabrička, „srpska” kapitulantska podešavanja, a sam Slobodan Milošević, koji je u blasfemičnoj svesti masa supstituirao Karađorđa, Lazara, Svetog Savu, pa čak i Isusa Hrista („Start”, 19. avgust 1989.), samo pet godina kasnije uvešće sankcije Republici Srpskoj, a sledeće, 1995. poklanjajući Sarajevo u Dejtonu, nazvati sarajevske Srbe „kukavicama” (S. Đukić, On, Ona i mi, 1997, str. 214), a kninske „budalama” (Isto, str. 202), tokom „Oluje”, letujući na Crnom Vrhu.

Mimikrija autora gazimestanskog govora bila je providna. Titoistička matrica je nevešto, komično prefarbana. Miksujući mitsku paradigmu sa revolucionarnim diskursom, hvaleći se da zna „su čim će pred Miloša”, Milošević je rekao: „Srbi nikada kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge... Oslobađali su večito sebe i, kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode”.

Poruka je skoro bukvalna: Srbi su novi „proleterijat” koji, po doktrini dijalektičkog materijalizma, oslobađajući sebe kao klasu, oslobađa i druge klase mrskih klasnih okova, eksploatatorskih ili okupatorskih, svejedno.

Tu čudovišnu mešavinu marksizma i patriotizma, komunističkih i nacionalističkih klišea, registruje i zapadnjačka štampa:

– Posetioci su nosili na desetine velikih srpskih zastava od kojih su neke imale crvenu zvezdu, a mnoge druge žuti krst – simbol starog srpskog carstva („Glas Amerike”, 28. jun).

– Socijalizam i misticizam, nacionalizam i hrišćanstvo... Veoma neobičan koktel poslužen je u sredu srpskim masama („Mond”, 30. jun).

„Sandi tajms” (2. jul) se poslužio naturalističkom slikom: „Okruženi mirisom poljskog cveća i toplog piva, na stotine hiljada preznojenih Srba kretalo se u sredu preko polja, u pravcu blatnjave livade... Bio je to dan demagogije”.

(Kraj)