Уметничке душе у зеленом срцу Србије

Иво Андрић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац и многи други уметници годинама су долазили у Сокобању. Дуго и сам одлазим у ову зелену оазу. У Сокобањи је недавно и један плато понео моје име, каже за „Политику” академик Душан Ковачевић који је после Београда, рекло би се, одабрао своје друго место живљења – Сокобању. Овај цењени драмски аутор недавно је други пут у овој години имао сусрет са поклоницима свога књижевног пера у сокобањском биоскопу „Моравица”. У непосредној близини овог здања налази се плато који носи име Душана Ковачевића. Његов филм „Није лоше бити човек” отворио је недавно реновирану зграду овог биоскопа. То је, заправо, тек почетак Ковачевићевих донација које је наменио „Зеленом срцу Србије” како гласи синоним за Сокобању.

– Први пут сам отишао у Сокобању породично почетком осамдесетих година прошлог века и сваке године јој се враћам. Значи више од 40 година сам пријатељ са породицом доктора Mилоша Мише Милојковића, и његовом супругом Љиљаном која је била начелница Специјалне болнице за плућне болести. Одлазили смо у пријатељске посете, а то се наставило годинама уназад, на свим важнијим обележавањима лепих догађаја. Касније и неких којих нису били баш за лепо сећање. Моја копча са Сокобањом једна је од ретких константних и пријатељских веза са многим људима који живе у том месту у којем су многе године провели наши највећи писци. Према предању Иво Андрић је тамо почео писање свог романа овенчаног Нобеловом наградом „На Дрини ћуприја”. Одлазио је у ово место често и Нушић када је већ оболео покушавајући да се лечи, као и Стеван Сремац коме је судбина одредила да се баш ту растане са овим светом – прича Ковачевић и додаје:

– У Сокобањи је одрастао и мој пријатељ и сјајни глумац Љубиша Баја Бачић. Баш на том мом платоу је Бачићева кућа која ће бити адаптирана, ту ће бити његова соба и библиотека које ће неговати сећање на овог сјајног уметника. У Сокобањи сам био недавно. Имао сам уметничко вече у биоскопу „Моравица”, и понео им четири велике филмске слике које ће бити смештене на улазу у ту салу. Том приликом сликар Драган Стојков поклонио им је слику, портрет Јована Стерије Поповића. Однећу им ускоро и комплет својих књига драма, и неке награде које сам добијао да буду њихов музејски део. Ето, то је моја свежа прича о малом, лепом зеленом месту које током туристичке сезоне прихвати и угости на стотине хиљада гостију. Тако ће људи који дођу на одмор имати прилику да виде и нешто што припада свету културе. Културно здање које се адаптира у Сокобањи имаће и две позоришне сцене: малу камерну и другу нешто мало већу са више од 200 места. Очекујем да ће све то бити реализовано током јесени.

О лепотама Сокобање писали су новинари „Политике” кроз генерације. Тако су, рецимо, у тексту из давне 1940. године откривали својим читаоцима како је настала и ко је у то време посећивао:

„Током 17. и 18. века она је била један од најпознатијих бања у којој је био скуп најелегантније публике. О постанку Сокобање врло мало се зна, али по причању у народу она је овако постала: неки стари српски војвода, можда је то био и господар Сокограда, пао је несрећним случајем са коња и при паду тешко повредио своју десну руку. Како је ту у близини био један топао извор, он је руку одмах опрао. После тога се окупао и одмах оздравио. Захвални војвода нареди одмах да се на том месту, над извором, подигне кућа и тако је постало прво купатило…”

Организовани туризам у Сокобањи почео је 1837. године када је Милош Обреновић открио ово зелено срце Србије ушушкано између Ртња и Озрена, Девице и Буковика. Окружено нетакнутим природним лепотама: Лептерије, старим Сокоградом, Калиновицом, Рипаљком, Врмџанским језером…

„Све се бојим: прочуће се ово место. Свет ће нагрнути и ја ћу морати да бежим одавде и да тражим неку другу бању. А где да нађем овакву лепоту и мир? Само да знате: и овде се умире, јер се свуда на свету умире. Али овде је живот лепши и ваљда нешто дужи”, речи су намењене Сокобањи, које је својевремено записао нобеловац Иво Андрић.

У хотелу „Моравица” и данас постоји спомен-соба Иве Андрића у апартману 144, у којем је одседао по 20 дана од 1970. године. У овој соби као да је време стало, ту су фотографије, књиге, рукописи, Андрићеви лични предмети, документа, дух прошлости… Однедавно је овај аутентични простор реновиран и изазива посебну знатижељу посетилаца, окружен са две стране густом шумом, цвркутом птица, чистим ваздухом са погледом на пространства овог крајолика. Овде је Андрић, бележе хроничари, написао свој роман „Госпођица”, али и приче „Јелена, жена које нема” и „Змија”. Није имао посебне захтеве као гост. Имао је свој сто у трпезарији и на тераси. Волео је друштво, долазио би му у посету Меша Селимовић.

У Сокобању су долазили и Исидора Секулић, Добрица Ерић, бројни писци, сликари, глумци, редитељи…

„Сокобања, Сокоград, дођеш стар одеш млад” крилатица је коју је смислио управо Бранислав Нушић, долазећи често у Сокобању. Стихове је славни Бен Акиба написао на фотографијама свога пријатеља Синише Ристића, са намером да му поспеши продају фотографија, односно разгледница. Неуморни Љубинко Миленковић, директор ТОСБ, испричао нам је анегдоту везану за Нушићев боравак подно Озрена:

– У Сокобању је Нушић радо долазио. У то време главна пешачка зона била је обична калдрма, препуна рупа. Док је боравио у Сокобањи, град је погодило велико невреме, од силне кише направило се језеро и није могло да се прође центром града. Нушић је узео столицу, штап и канап, и забацио удицу у изненадно језеро. Тадашњи кмет у чуду дошао је до Нушића и питао га: Господине Нушићу ваљда не очекујете да у овој бари има риба?” „Ма како да нема, ево упецао сам управо сома капиталца”, прозборио је љутито Нушић. „Јао господине Нушићу, зашто тако говорите”, упитао је кмет, на шта му је Нушић одговорио: „Цела Сокобања види да је главна улица пуна рупа само ти не видиш”, одговорио му је Нушић. Ујутро су се појавили радници који су имали задатак да све рупе закрпе и среде запуштену улицу – каже Миленковић.