Најопаснија представа у животу

Одломак из романа Шери Џонс, „Драгуљ Медине”

Окренух родитељима леђа, а потом развезах узицу на прсима кошуље, па је раздрљих, оголивши груди. Мухамедове очи исколачише се од изненађења – а потом му, на моју радост, на лицу заигра трептај жудње.

„Више нисам дете”. Пошто сам постигла шта сам хтела, завезах кошуљу.

Он ми се поново загледа у очи. Израз лица му отврдну.

„Је ли те Сафван у пустињи начинио женом?”

Сва се зажарих. „Како само једва чекаш да поверујеш у та оговарања!”, рекох. „Сам си казао да нисам спремна за брачну обавезу, а ипак сумњаш да сам невиност подарила другом човеку. Наравно, Сафван ме не сматра девојчицом.”

„Је ли те начинио женом?”

„Ја сам жена била још и пре него што се све ово догодило. Чекала сам да ме начиниш својом супругом.”

„Алаха ти, Ајша!”, завапи Мухамед. „Јеси ли ме преварила са Сафваном или не? Реци да ниси, и читавом граду ћу објавити твоју невиност.”

„Реци му, Ајша”, навали моја мајка из угла. „Реци мужу да си неоскврнута”.

„Зашто би ми веровао муж кад ми не верују рођени родитељи?”, узвратих. Она обори поглед, а ја поново управих очи у Мухамеда. Колико смем да кажем од оног што би он требало да чује? Јесам чекала Сафвана под урмом. Замало да одбегнем с њим. Зар није и то врста неверства?

Сан послат од Алаха врати ми се јасно као да сам се управо пробудила, говорећи ми шта следеће да кажем и урадим.

„Ако ти кажем: ’Јесам, учинила сам оно за шта ме оптужују’, развешћеш се од мене, а Алах ће ме казнити што сам слагала”, рекох. „Ако кажем: ’Нисам’, тачно је да ћеш стати у моју одбрану, али у души ћеш вечито гајити сумњу у мене. Зато ништа нећу рећи. Постоји само Један који може да опере моје име.”

„Али Сафван је нестао!”, повика моја мајка.

„Мислиш да мени треба Сафван да ме брани од оптужбе?” Исправих кичму, подсећајући себе да сам ја царица Мухамедовог харема и Мухамедовог срца. „Уз мене стоји онај Један који даје најуверљивије доказе. За мене ће говорити Алах.”

„Рекао сам ти, већ сам покушао да се молим”, рече Мухамед.

„Можда би требало да покушаш да ослушкујеш”, казах ја. А онда, уздигнуте главе, кренух ка излазу.

„Ја, Ајша, наређујем ти да се вратиш!”, рикну мој отац. „Још ниси рашчистила то са својим мужем!”

Окренух се према свима њима. „Рекла сам шта имам да кажем, аби. То је сад у Алаховим рукама.” Па погледах у Мухамеда. „Кад ме Он одбрани и оправда, с радошћу ћу се вратити у харем – као твоја права жена.”

Завршеног задатка, клизнух из одаје, у нади да нико неће приметити да ми клецају ноге. Повукох завесу своје собе у страну, дрхтаво уздахнух ваздух па уђох, а онда се сручих на постељу и покрих се јастуком преко главе. Ово је у Твојим рукама, Боже. Уздам се у Тебе да ћеш ми помоћи.

Била је ово највећа представа коју сам у животу извела – и најопаснија. Мухамед ће се вратити, али у којем својству? Као заљубљен муж раширених руку, или – не дао Бог – као строг судија који ће ми досудити смрт?