Najopasnija predstava u životu

Odlomak iz romana Šeri Džons, „Dragulj Medine”

Okrenuh roditeljima leđa, a potom razvezah uzicu na prsima košulje, pa je razdrljih, ogolivši grudi. Muhamedove oči iskolačiše se od iznenađenja – a potom mu, na moju radost, na licu zaigra treptaj žudnje.

„Više nisam dete”. Pošto sam postigla šta sam htela, zavezah košulju.

On mi se ponovo zagleda u oči. Izraz lica mu otvrdnu.

„Je li te Safvan u pustinji načinio ženom?”

Sva se zažarih. „Kako samo jedva čekaš da poveruješ u ta ogovaranja!”, rekoh. „Sam si kazao da nisam spremna za bračnu obavezu, a ipak sumnjaš da sam nevinost podarila drugom čoveku. Naravno, Safvan me ne smatra devojčicom.”

„Je li te načinio ženom?”

„Ja sam žena bila još i pre nego što se sve ovo dogodilo. Čekala sam da me načiniš svojom suprugom.”

„Alaha ti, Ajša!”, zavapi Muhamed. „Jesi li me prevarila sa Safvanom ili ne? Reci da nisi, i čitavom gradu ću objaviti tvoju nevinost.”

„Reci mu, Ajša”, navali moja majka iz ugla. „Reci mužu da si neoskvrnuta”.

„Zašto bi mi verovao muž kad mi ne veruju rođeni roditelji?”, uzvratih. Ona obori pogled, a ja ponovo upravih oči u Muhameda. Koliko smem da kažem od onog što bi on trebalo da čuje? Jesam čekala Safvana pod urmom. Zamalo da odbegnem s njim. Zar nije i to vrsta neverstva?

San poslat od Alaha vrati mi se jasno kao da sam se upravo probudila, govoreći mi šta sledeće da kažem i uradim.

„Ako ti kažem: ’Jesam, učinila sam ono za šta me optužuju’, razvešćeš se od mene, a Alah će me kazniti što sam slagala”, rekoh. „Ako kažem: ’Nisam’, tačno je da ćeš stati u moju odbranu, ali u duši ćeš večito gajiti sumnju u mene. Zato ništa neću reći. Postoji samo Jedan koji može da opere moje ime.”

„Ali Safvan je nestao!”, povika moja majka.

„Misliš da meni treba Safvan da me brani od optužbe?” Ispravih kičmu, podsećajući sebe da sam ja carica Muhamedovog harema i Muhamedovog srca. „Uz mene stoji onaj Jedan koji daje najuverljivije dokaze. Za mene će govoriti Alah.”

„Rekao sam ti, već sam pokušao da se molim”, reče Muhamed.

„Možda bi trebalo da pokušaš da osluškuješ”, kazah ja. A onda, uzdignute glave, krenuh ka izlazu.

„Ja, Ajša, naređujem ti da se vratiš!”, riknu moj otac. „Još nisi raščistila to sa svojim mužem!”

Okrenuh se prema svima njima. „Rekla sam šta imam da kažem, abi. To je sad u Alahovim rukama.” Pa pogledah u Muhameda. „Kad me On odbrani i opravda, s radošću ću se vratiti u harem – kao tvoja prava žena.”

Završenog zadatka, kliznuh iz odaje, u nadi da niko neće primetiti da mi klecaju noge. Povukoh zavesu svoje sobe u stranu, drhtavo uzdahnuh vazduh pa uđoh, a onda se sručih na postelju i pokrih se jastukom preko glave. Ovo je u Tvojim rukama, Bože. Uzdam se u Tebe da ćeš mi pomoći.

Bila je ovo najveća predstava koju sam u životu izvela – i najopasnija. Muhamed će se vratiti, ali u kojem svojstvu? Kao zaljubljen muž raširenih ruku, ili – ne dao Bog – kao strog sudija koji će mi dosuditi smrt?