Укра­ји­на оста­је без маневарског про­сто­ра

Да ли рат у Укра­ји­ни, ко­ји тра­је већ ису­ви­ше ду­го, пре­ти да дру­гу по ве­ли­чи­ни др­жа­ву у Евро­пи пот­пу­но из­ме­сти из по­ли­тич­ких и дру­штве­них зби­ва­ња? Ово је пи­та­ње ко­је се све че­шће чу­је ме­ђу сви­ма ко­ји с па­жњом пра­те де­ша­ва­ња на про­сто­ри­ма на ис­то­ку кон­ти­нен­та. На­и­ме, ток вој­них опе­ра­ци­ја у бив­шој со­вјет­ској ре­пу­бли­ци као да је у пот­пу­но­сти иза­шао из ин­ге­рен­ци­ја над­ле­жних у Ки­је­ву и пре­пу­штен је во­ђа­ма из Бри­се­ла. На­рав­но, под пу­ном кон­тро­лом Ва­шинг­то­на и Лон­до­на, два цен­тра мо­ћи ко­ји, фак­тич­ки, и не при­па­да­ју европ­ској по­ро­ди­ци.

Из­ра­зи­та не­сла­га­ња уче­сни­ка не­дав­ног са­ми­та НА­ТО-а у Вил­њу­су, по­во­дом зах­те­ва Укра­ји­не за при­јем у за­пад­ну вој­ну али­јан­су, по­ка­за­ла су да евро-аме­рич­ка по­ро­ди­ца оп­ста­је на при­лич­но кли­ма­вим те­ме­љи­ма. Ис­по­ста­ви­ло се, на­и­ме, да од­нос пре­ма „ар­хи­про­тив­ни­ку Ру­си­ји” ни­је у све­му јед­но­зна­чан, и да же­сти­ну ко­ју овим по­во­дом ис­ка­зу­ју Аме­ри­кан­ци и Ен­гле­зи (на­мер­но ни­је упо­тре­бљен из­раз Бри­тан­ци) ма­ло ко у Евро­пи де­ли. Сем, евен­ту­ал­но, Пољ­ске, чи­ји мо­ти­ви су ду­бо­ко исто­риј­ске при­ро­де.

Све на­ве­де­но тре­ба гле­да­ти у све­тлу про­це­са пре­ком­по­но­ва­ња у укуп­ној ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци, бли­ског по­ра­за не­ка­да­шње за­пад­не ко­ло­ни­јал­не ло­ги­ке, уво­ђе­ње но­вих од­но­са пре­вас­ход­но у сфе­ру еко­ном­ске и тех­но­ло­шке са­рад­ње, без до­ско­ра не­за­о­би­ла­зног упли­та­ња иде­о­ло­ги­је и по­де­ле на­ро­да на „ци­ви­ли­зо­ва­не и оне дру­ге”.

Ка­ко год би­ло, Укра­ји­на у свим на­ве­де­ним про­ме­на­ма сто­ји – ло­ше. Да ли је узрок то­ме осла­ња­ње Ки­је­ва на игра­че ко­ји све убр­за­ни­је гу­бе дах (САД и Евро­па), или не­спрем­ност да се по­гле­да у огле­да­ло и до­не­се објек­ти­ван суд о соп­стве­ним мо­гућ­но­сти­ма и окол­но­сти­ма у ко­ји­ма би оне тре­ба­ло да бу­ду ис­ка­за­не, оста­је след­бе­ни­ци­ма пред­сед­ни­ка Во­ло­ди­ми­ра Зе­лен­ског да са­ми од­лу­че. При­том ва­ља има­ти на уму да фак­тор вре­ме све ви­ше до­би­ја на зна­ча­ју. Че­ка­ти „исто­риј­ске пре­о­кре­те”, па се тек по­том у њих укла­па­ти, ви­ше ни­је стра­те­ги­ја ко­ја до­но­си ре­зул­та­те. Кључ­на је – ини­ци­ја­ти­ва.

Ка­ко у „Фај­нен­шал тај­мсу” под­се­ћа ана­ли­ти­чар То­ни Бар­бер: „У вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та САД су Со­вјет­ском Са­ве­зу ис­по­ру­чи­ва­ле не­ма­ли број тен­ко­ва, тран­спор­те­ра, ави­о­на и дру­ге тех­ни­ке, ка­ко би им по­мо­гле у бор­би про­тив на­ци­стич­ких агре­со­ра. На­рав­но, Ста­љин је тра­жио све ви­ше и ви­ше. Ипак, у ње­го­вој пре­пи­сци с аме­рич­ким пред­сед­ни­ком Френ­кли­ном Ру­звел­том ниг­де не по­сто­ји ре­че­ни­ца: „Ни­смо ми ’Вул­ворт’ (ве­ли­ки аустра­лиј­ски ла­нац роб­них ку­ћа)”. А упра­во то је у Вил­њу­су ре­че­но укра­јин­ском ше­фу др­жа­ве Зе­лен­ском. (С тим што је овог пу­та у игри дру­ги гло­бал­ни ис­по­ру­чи­лац – „Ама­зон”).

Дру­гим ре­чи­ма, рат про­тив Ру­си­је у ко­јем се тро­ши за­пад­но на­о­ру­жа­ње, а жр­тву­ју укра­јин­ски жи­во­ти, по­тра­ја­ће све до оног тре­нут­ка док се то бу­де ис­пла­ти­ло Ва­шинг­то­ну и Лон­до­ну. Ко­ли­ко ће све ко­шта­ти оста­ле Евро­пља­не, а це­на је сва­ког да­на све ви­ша, у две по­ме­ну­те пре­сто­ни­це као да ма­ло ко­га ин­те­ре­су­је.

А да се окол­но­сти дра­ма­тич­но ме­ња­ју нај­бо­ље се ви­ди по то­ме што је ру­ски пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин ових да­на уго­стио у Санкт Пе­тер­бур­гу пред­став­ни­ке ви­ше од 50 зе­ма­ља Афри­ке, ме­ђу ко­ји­ма је и 17 ше­фо­ва др­жа­ва или вла­да, ко­ји су спрем­ни да ја­сно ста­ве до зна­ња ка­ко ви­ше не при­ста­ју на уло­гу бив­ших ко­ло­ни­ја или тзв. тре­ћег све­та, већ за се­бе тра­же пу­но­прав­но члан­ство у ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци. Са свим бе­не­фи­ти­ма ко­је та­кав ста­тус но­си.

И док Бра­зил, Ру­си­ја, Ин­ди­ја, Ки­на и Ју­жна Афри­ка (БРИКС) на­сто­је да про­на­ђу но­ва тр­жи­шта за сво­је про­из­во­де, но­ве пу­те­ве и парт­не­ре, но­ве са­ве­зни­ке, Евро­пља­ни, при­ти­сну­ти са­мо­жи­во­шћу Аме­ри­ке и Ен­гле­ске, упор­но се др­же Укра­ји­не, зе­мље о ко­јој ни­су раз­ми­шља­ли пу­них се­дам де­це­ни­ја од Дру­гог свет­ског ра­та, тре­ти­ра­ју­ћи је тек као мост за пре­нос ру­ских енер­ге­на­та или по­год­но ме­сто за из­град­њу ко­је­ка­квих тај­них би­о­ла­бо­ра­то­ри­ја и слич­них ка­па­ци­те­та ко­је ни­су сме­ли да гра­де код сво­јих ку­ћа.

Пре­ти ли, да­кле, опа­сност да Укра­ји­на по­ста­не тек аме­рич­ко остр­во, тач­ни­је, вој­на ба­за у цен­тру европ­ског кон­ти­не­на­та? Ако зна­мо да је број ста­нов­ни­ка ове зе­мље од 24. фе­бру­а­ра 2022. до да­нас бу­квал­но пре­по­ло­вљен, да је при­вре­да опу­сто­ше­на, а ду­го­ви на­го­ми­ла­ни до не­слу­ће­них гра­ни­ца, све је мо­гу­ће.

Ипак, ве­ли­ко је пи­та­ње да ли је зе­мљи Зе­лен­ског по­треб­на Аме­ри­ка ко­ја не­у­мо­љи­во гу­би гло­бал­ни пре­стиж, ко­јој пре­ти ра­то­ва­ње с Ки­ном и Се­вер­ном Ко­ре­јом, две­ма др­жа­ва­ма чи­је су ар­ми­је опре­мље­не ну­кле­ар­ним на­о­ру­жа­њем? Про­ме­не су све убр­за­ни­је и над­ле­жни у Ки­је­ву ви­ше не­ма­ју мно­го вре­ме­на за раз­ми­шља­ње. Мо­ра­ју што хит­ни­је да уско­че у воз за бу­дућ­ност. У про­тив­ном ће и дру­га по­ло­ви­на њи­хо­вих зе­мља­ка по­тра­жи­ти но­ве до­мо­ве. Не­где где не пре­ти опа­сност од раз­ба­ца­них ка­сет­них бом­би и на­га­зних ми­на.