Глума спокојства

Проведох са породицом неких недељу дана у Грчкој, као и већина Срба, дабоме, што то учини током лета. Традиционално идемо у хотел грађен још деведесетих година, изолован у боровим шумама и далеко од било ког већег места. Дуго многи Срби нису знали за ово дивно место, али добар глас далеко се чује, па је на овој локацији ове године било пуно наших суграђана. Интернет једва да је радио, нема глупавих аква-паркова који децу одвлаче од купања у мору, нема ни играоница. Једноставно, породица је на окупу и посвећени смо једни другима, што је за децу фантастично. По цео дан игра се кошарка, праве куле од песка на плажи, рони се, удише чист ваздух. Једном речју, природа је око вас и тих недељу дана се каже збогом модерном и одвратном свету.

Било је око нас Румуна, Албанаца, понеки Бугарин и Македонац, Молдавци, Немци, неки залутали Скандинавац. Свако гледа своја посла, попричамо међусобно, све наизглед делује савршено као да у свету не лебди опасност од жестоког светског рата који се путем медија свако мало најављује.

Грци као домаћини све умирују да су пожари нормална појава и да то ништа није страшно, без обзира што њихови медији пуштају снимке апокалиптичних кадрова са Родоса и Крфа. Наизглед, сви су спокојни и нико ништа не жели да црно слути. Савршено бекство од стварности коју заправо нико не жели да прихвати. Или бар не жели да је наглас изговори.

Светске теме које су листом болне као да су забрањене. Све делује тако идеално, као да нам предстојећа зима неће донети никакве муке. Заправо, када се уђе мало дубље у анализу, људима је мука од свега. Посебно људима у Европи. Годинама уназад примају само лоше вести, ништа лепо им се не догађа, рат у Украјини буквално једе Европу и то обичан човек веома осећа на својој кожи, па му бекство на неколико дана негде на летовање дође као изолација од црних мисли и слутњи. Свако од њих када се врати у своју земљу размишљаће шта све може да га снађе, јер сваком је савршено јасно да свет клизи ка светском сукобу.

Некада смо на овом месту имали прилике да видимо људе из Украјине. Ове године не видесмо ниједног. Чак ни оне који су још с почетка рата уграбили прилику да негде побегну главом без обзира из Украјине. Многи нам кажу да су се јако лепо снашли и да бирају богатије дестинације.

Није било ни Руса, што је и логично с обзиром на санкције које је ЕУ увела према Русији. Они су се преоријентисали ка Емиратима и Турској и тамо немилице троше озбиљан новац. За дивно чудо не видесмо ниједног Кинеза. Грчка колико год да има на три мора фантастичну понуду, реално много трпи у туризму због ратова. Страховито то Грци осећају на својој кожи. Ипак, понашају се као да се ништа не догађа. Заправо, избегавају да коментаришу. Тек када се удубиш у причу са њима, ако неко и пристане, нико од њих неће рећи да је Брисел исправно поступио зато што је увео санкције Русији и нико се не залаже за бацање пара како би се помагало Украјини.

Заправо, сви моле Бога да се рат што пре оконча, па да поново Руси долазе у Грчку на море.

Можда баш то лажно спокојство, односно глума да је све у најбољем реду, баш највише говори да нас ускоро чека жестока олуја. Олуја која ће многе да помете, где ће се државе гасити као свеће и где ће свет доћи у фазу да ако ниси са нама, онда си против нас. Мирис Егеја и дивних седам породичних дана слуте да то спокојство неће још дуго потрајати.