Како је лепо бити стар

„Кад бих свој живот могао поново да проживим” много шта бих променио у њему, али никад своје наставничко занимање. Тај став сам још више учврстио после недавног присуства 30. годишњици завршетка школовања целе генерације (сва четири одељења) краљевачке ОШ „Јово Курсула”. Обично се у оваквим приликама истиче колико је међу њима доктора наука, лекара, инжењера, професора... Много је важније то што су та деца израсла, пре свега, у часне, успешне и срећне људе. Диван је осећај да смо у њиховом обликовању учествовали и ми, њихови наставници.

„Ја сам био од оних што је разумно и плодно сваки минут свог живота проживео.” С тим у вези, опседа ме једна друга мисао: та деца су порасла, имају своју децу. А ми, који смо имали више од 50 година кад су они били мали, сад смо у дубокој старости. Зар због тога да будемо тужни? Напротив, привилеговани смо. Учесници, а и главни организатор скупа Анђелка Тијанић, ниједног момента нису нам дали да будемо сами. Уважавали нас, слушали сваку нашу реч знајући да имамо шта да им кажемо. Придржавали нас и кад није имало потребе за тим. Старост је доба у којем убираш плодове свог рада: кад ми бивши ученик каже да најбоље и највише може да помогне својој деци преносећи им оно што је научио из предмета који сам им ја тумачио. Само ми немојте говорити о невољама које доноси старост. Ја се у првих дванаест година свог детињства не бих вратио ни да ми нека сила подари те године. Невоље нису строго везане за одређено доба живота. Болест? Лекови? Зар и деца не оболевају и зар се за њихово лечење не троше читава богатства? А смрт? Од ње смо сви подједнако удељени, њој смо сви подједнако близу. Само не знамо колико.

„Више бих се излагао опасностима, више путовао, више сутона посматрао, на више планина се попео, више река препливао...” Значи, ни смрт није везана за одређени животни период, али су зато за старост везане многе истинске вредности: можемо више да слушамо, чујемо и разумемо друге, а мање да наређујемо, могу више да допринесем и да се радујем туђим успесима, а мање да завидим, могу више да саветујем, више да упозоравам на животне опасности, а мање да будем злурад, могу да будем срећан кад ми неко уступи место у аутобусу или помогне да пређем улицу, али исто толико срећан и кад не доживим ту пажњу ако они који ме окружују сматрају да ми она није потребна.

„Када бих живот поново пред собом имао. Али, видите, имам 85 година и знам да умирем.” Сви претходни цитати су из Борхесове песме „Тренуци”, коју сам говорио на поменутом скупу (наравно, напамет). Њом сам хтео још једном да им укажем како би могли (и како би требало) да живе да им 85 година не представља никакву сметњу ни претњу, да живе у својој деци и деци своје деце, у својим ђацима и њиховим ђацима, да живе у својим делима и пријатељима које су стекли, управо тако да ова песма не би постала и њихова биографија, као што је Борхесова и моја. „Има сеоба. Смрти нема” (М. Црњански).

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича