Нико ништа не може да уради сам

Посвећеност и тимски рад: окосница је успеха сезоне која је за нама. Наше представе нису пласирале посебно ниједног ствараоца, него су једноставно настајале као колективни чин и сматрам да су суштински због тога успеле, констатује за „Политику” Молина Удовички Фотез, уметничка директорка Драме Народног позоришта у Београду. Ова кућа културе током протекле 154. сезоне учествовала је, поред осталог, на 23 домаћа и инострана фестивала, а све освојене награде, укупно њих 28 освојио је управо ансамбл Драме.

Од октобра прошле до јула ове године премијерно је изведено осам драмских представа: „Деца”, „Ситнице које живот значе”, Магбет”, „Очеви и оци”, „Наш разред”, „Урнебесна трагедија”, „Рибарске свађе” и „Миленијум у Београду”. Обележено је и неколико значајних јубилеја: „Женски оркестар” десет година од премијере, награђивано „Царство мрака” одиграно је пред крај првог дела сезоне 50. пут, а „Хасанагиница” је у своје јубилеје уписала чак 150. извођење. Ту је и дуговечна „Бела кафа” која је имала своје: 100. извођење…

– Успели смо! Нико ништа не може да уради сам. У години која је за нама било је и те како много рада. Вероватно нас је сустигла мисао, коју сам често изговарала у време пандемије: после куге је дошла ренесанса. Атмосфера у националном театру се променила, у смислу да се подстиче креативни рад на сваком нивоу. Односно, склопиле су се коцкице, публика је жељна позоришта, а ми смо направили добар репертоар и добре представе. Истовремено смо примили младе глумце што је читавом ансамблу Драме дало ветар у једра, а наши кућни редитељи Јагош Марковић и Татјана Мандић Ригонат су их оберучке прихватили и са радошћу радили са њима – каже Молина Удовички Фотез и додаје:

– Било је и ризика, наравно! Та дивна „Деца”, тај чудесни креативни сусрет две наше изузетно даровите савременице Милене Марковић и Ирене Поповић заиста је на прави начин отворило сезону. А било је, рекла бих, и храбрости, јер ако не ризикујете не можете ни да добијете. Али није било ништа непромишљено. Напротив, све је било и те како плански рађено, и у том смислу све што је премијерно изведено на великој сцени је запажено. Драго ми је због великог интересовања публике за Шекспировог „Магбета” у режији Јагоша Марковића, јер су се после много година сусрела на сцени два наша изузетна првака Наташа Нинковић и Небојша Дугалић. Дуго нису имали премијеру на великој сцени.

Показали су, како каже Молина Удовички Фотез, сву моћ своје глуме, опет уз младе колеге који са њима играју. Некако смо лако договорили сарадњу са позориштем у Бањалуци и без муке склопили представу „Урнебесна трагедија” по делу Душана Ковачевића, а у режији Јагоша Марковића. Сарадња са бањалучким колегама била је срдачна, пријатељска. Потврдило се и да Бањалука има моћне глумце и да су се наша два ансамбла квалитетно уклопила.

Уз изузетно успешно учешће представе „Рат и мир” Л. Н. Толстоја у режији Бориса Лијешевића, на фестивалу „Митем”, који је био централни догађај десете Позоришне олимпијаде у Будимпешти, протеклу сезону ансамбл Драме памтиће свакако по Стеријиној награди за представу „Успаванка за Алексију Рајчић” по тексту Ђорђа Косића, у режији Југа Ђорђевића. Ту награду Народно позориште у Београду добило је први пут у 68. година постојања Стеријиног позорја. Нема чини се фестивала нити награде коју у протеклом периоду није добила Вања Ејдус, првакиња Драме. За улогу Алексије: награђена је на Стеријином позорју, односно 31. „Данима Зорана Радмиловића” у Зајечару, на седмом Фестивалу „Позоришно пролеће” у Шапцу лауреат је награде „Раша Плаовић”... Уз представу „Успаванка за Алексију Рајчић” награде за најбољу представу, којих је укупно пет, донеле су Народном позоришту и представе „Рат и мир”, „Ситнице које живот значе” и „Очеви и оци”.

– Сви су памтили некадашње Селенићеве „Очеве и оце”, које је дуго играо Атеље 212. У нашем случају Ката Ђармати направила је нову драматизацију, и позвали смо Вељка Мићуновића да режира ово дело. Једноставно, било нам је занимљиво да видимо како нова генерација види то време о којем говори Слободан Селенић. Мислим да су успели да кажу нешто што је релевантно и када је у питању тај култни роман, али и време у којем живимо. Ту су и награђиване „Ситнице које живот значе” Лоренца Маронеа у режији Андреја Носова, али и „Наш разред” Тадеуша Слобођанека, драгоцени текст савремене светске драматургије који је игран по целом свету, једино није код нас. Редитељка Татјана Мандић Ригонат понудила је овај текст својој кући, и одмах је прихваћен – наглашава наша саговорница.

Ансамбл Драме Народног позоришта у Београду оснажен је протеклих месеци са шесторо младих глумаца који су примљени у стални радни однос. Најпре Нина Нешковић, Петар Стругар и Вучић Перовић, а затим и Јован Јовановић, Недим Незировић и Александар Вучковић.

– Посебно ми је драго што је стални драматург наше куће постао и млади, даровити писац, овогодишњи добитник Стеријине награде за савремени текст, Ђорђе Косић – каже Молина Удовички Фотез, уз напомену:

– Јер, ја сам драматург и то ћу у позоришту увек и бити. Тако да иако су сви комади које смо извели имали намеру да младим уметницима отворе пут и могло би се рећи да је сезона била посвећена њима, она је, пре свега, имала чврсто драматуршко утемељење у избору текстова који су рађени. Оно што је важно, јесте да смо са једне стране обратили пажњу на националну драму. Дакле, после Синише Ковачевића на репертоару сада имамо и Душана Ковачевића, најзначајније живе драмске ауторе код нас. Љубомир Симовић је дуго на нашем репертоару, Милена Марковић је добила своје место на великој сцени, што сматрам да је драгоцено.

Са друге стране, како каже, не радимо само драмске текстове, већ и драматизације. „Очеви и оци” Слободана Селенића, и „Миленијум у Београду” Владимира Пиштала, представљају класичну и савремену српску литературу. „Ситнице које живот значе” је драматизација савременог романа. „Наш разред” је савремено драмско писмо. А као и сваки национални театар, имамо на репертоару и нова редитељска читања дела „Магбет” и „Рибарске свађе”, односно комаде Шекспира и Голдонија као вечите стубове светске драматургије.

Нова, 155. сезона Народног позоришта у Београду почеће 1. октобра, када ће Драма играти своју најнаграђиванију представу „Успаванка за Алексију Рајчић” на сцени „Раша Плаовић”. У међувремену ансамбл Драме позван је да шири своју уметничку мисију на бројим фестивалима како у земљи, региону, тако и шире.